Da li znate ko je Milunka Savić – srpska Jovanka Orleanka!?

Hrabra i odvažna, žena ratnik i to ne samo na bojnom polju nego i u svakoj sferi života, Milunka je najodlikovanija žena borac, ne samo u Prvom svetskom ratu, nego ikada!

Čini se da su ovu našu do kraja odanu heroinu, koju su Francuzi prozvali Srpskom Jovankom Orleankom, za života, više cenili ti isti Francuzi i Britanci nego mi. Niti jedan istoričar nije napisao njenu biografiju, retko se spominje u školskim udžbenicima. Ne tako davno joj je dignuta bista u punoj veličini u rodnoj Jošaničkoj Banji (1995.godine) a na kući na Voždovcu, u kojoj je živela jedno vreme, stoji spomen ploča. Radio-televizija Srbije je snimila dokumentarni film o našoj heroini, a postoji i  predstava o Milunki ( „Legija časti“). Skoro u svakom gradu Srbije postoji ulica koja nosi njeno ime, a u Kraljevu postoji i škola koja u njenu čast nosi i njeno ime. Američki sajt „Listvers“ uvrstio je Milunku u deset najvećih žena boraca na svetu.

Milunka Savić je rođena 28. juna 1890. godine u selu Koprivnica kao najstarije dete Danice i Radenka, imala je dve mlađe sestre – Mionu i Slavku i brata Milana. Priča se da je izrasla u lepuškastu i stasitu devojku koju nije zanimala udaja kao ostale mlade devojke. Milunku je zanimala puška, ona se prijavila na jednom od zborišta u Beogradu, 30. septembra 1912. godine po objavljivanju ukaza mobilizacije. Govorkalo se da je htela da zaštiti brata. Prijavila se kao Milun Savić, obučena u mušku odeću i kratke kose, postala je vojnik Drinske divizije. Čak godinu dana je krila svoj pol.

Služila je zemlji Srbiji od 1912. do 1918. godine, na kraju kao narednik. Bila je ranjena čak četiri puta, u prvom ranjavanju u Bregalničkoj bitci otkriven je i njen pol. Bila je deo „Gvozdenog puka“ najelitnijeg drugog puka srpske vojske „Knez Mihajlo“- u ovom puku nije bila jedina žena, pored nje puku je služila i Škotkinja Flora Sands.  U Kolubarskoj bitci se istakla kao bombaš i odlikovana je Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Teško je ranjena u glavu, posle oporavka vraća se na Solunski front i ističe se u bitci na Kajmakčalanu kada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Za ratne zasluge je odlikovana sa ukupno 12 srpskih i savezničkih ordena za hrabrost na bojištu.  Dvaputa su je Francuzi odlikovali Legijom časti, a jedina je žena na svet koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Zavrednela je Medalju Miloša Obilića a Britanci su joj dodelili Orden Reda svetog Mihajla i svetog Georgija. Dobila je i Spomenicu na I svetski rat 1914- 1918, i Albansku spomenicu.

Demobilisana je 1920. godine, ostaje bez stana, neškolovana je i radi petnaest godina najgore poslove da bi preživela. Prvo se zapošljava u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka i kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udaje se za sedam godina mlađeg Veljka Gligorovića 1922. godine u Mostaru, 1924. dobijaju ćerku Milenu. Usvaja još tri ćerke- Milku (siroče koje je pronašla na stanici u Stalaću), Višnju ( svoju setru od ujaka) i Zorku ( siroče sa hendikepom od preležanog meningitisa). Milunka na kraju školuje i odgaja 30-oro dece iz svog rodnog kraja kojima je otvorila vrata doma u Beogradu.

Francuzi su Milunki nudili azil i vojnu penziju kao i rešenje stambenog pitanja uz sve počasti ali je ona odlučila da ostane uz Srbe za koje je ratovala. Između dva svetska rata bila je uvažena, pozivana na mnoge jubileje, svečanosti. Dolazila bi u šumadijskoj narodnoj nošnji sa odlikovanjima na istoj. 

Pitanje stanovanja se sporo rešavalo, prvo je dobila na korišćenje salaš u Stepanovićevu koji je obrađivala sa sestrom, brak joj se brzo raspao a morala je da se stara o deci. Potom dobija kuću na Voždovcu, posao spremačice u Hipotekarnoj banci gde provodi ostatak radnog veka. Tek u sedamdesetim, Skupština grada Beograda joj dodeljuje jednosoban stan u naselju Braće Jerković ali na četvrtom spratu i bez lifta. Samo godinu dana kasnije, malo lagodnijeg života, herojina umire posle tri moždana udara, u društvu unuka koji navodi da je Milunka napustila ovaj svet u 81. godini života, 5. oktobra 1973. godine, i da je otišla pletući.

Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, tek nakon 40 godina posmrtni ostatci herojine su preneti u Aleju Vellikana gde joj je i mesto, 10. novebra 2013. godine.

Preuzeto: http://edukacija.rs