Kako je život dinamičan, neizbežno je da se u ličnom, profesionalnom i društvenom životu stalno pojavljuju raznorazni problemi. Kada je pojedinac ili grupa ljudi suočena s nekim važnim problemom, tada razmišlja kako ga je najbolje rešiti. Nakon što definišu rešenje koje bi trebalo da bude najbolje za dati problem, ljudi ga sprovode u praksi. Međutim, šta se dešava kada nastane „nemoguća situacija” i pokaže se da rešenje koje je izabrano kao najbolje – ne rešava problem?
Inteligentno bi bilo zaključiti da zato što ne donosi željeni rezultat, „najbolje” rešenje i nije tako dobro, te da bi trebalo promeniti pristup, drukčije definisati problem i pokušati nešto drugo. To bi bilo inteligentno, ali suviše često se dešava nešto sasvim suprotno: uprkos tome što „najbolje rešenje” u praksi ne daje željeni rezultat, ljudi nastavljaju da ga primenjuju pokušavajući da dokažu da je ono zaista najbolje.
Razlog tome je što ljudi ne vole da nisu u pravu. Oni razmišljaju: pošto je rešenje zaista najbolje ono mora dati rezultat. Zato i dalje insistiraju na nedelotvornom rešenju.
Šta se dešava kada nastane „nemoguća situacija” i pokaže se da rešenje koje je izabrano kao najbolje – ne rešava problem?
Iako postoji više imena za ovaj psihološki proces, verovatno je najpoznatiji naziv „kognitivna disonanca”. To jednostavno znači da kada su činjenice u suprotnosti sa onim što neko veruje, tim gore po činjenice. Da bi opravdali svoje prethodno uverenje, ljudi u ovakvim situacijama izvode razna iskrivljena tumačenja. Činjenica da pokušano rešenje ne daje rezultat biva protumačena na jedan iskrivljeni način čiji je cilj da ga opravda i dokaže da jeste najbolje.
Dva su načina na koji ljudi neučinkovito rešenje opravdavaju kao „najbolje”. Jedan je logička greška „još više istog”. Tvrde da dato rešenje jeste najbolje, ali da nije dalo rezultat samo zato što nije primenjeno u dovoljnom intenzitetu. Iz toga sledi da ga je potrebno primeniti mnogo energičnije. Takođe tvrde da rešenje nije dalo rezultat zato što nije bilo dovoljno dugo primenjivano. Iz toga sledi da ga treba još dugo primenjivati kako bi dalo rezultat.
Drugi način opravdavanja jeste tvrdnja da je primenom „najboljeg” rešenja sprečeno da problem postane mnogo veći i preraste u katastrofu. Tada je argument: a šta bi tek bilo kad ne bismo radili ovo što radimo.
Što je više osoba uverena u svoju sposobnost, što je veći autoritet u datoj oblasti, to joj je teže da prihvati da njeno rešenje nije delotvorno. Poseban problem su grupe i organizacije u kojima dominantni član nameće svoje „najbolje” rešenje kao stav grupe.
U svakodnevnom životu običnog čoveka, u ekonomiji, politici itd, možemo videti mnogobrojne primere kako pokušaji rešenja umesto da rešavaju, u stilu „još više istog”, održavaju ili pojačavaju postojeće probleme.
Izvor: Zoran Milivojević Politika
