Kada knjiga priča…

Knjiga – tako kratka reč na svim jezicima, ali širok pojam, duhovna i novčana vrednost, predmet mnogih polemika, senzacija, zavada, pa čak i zločina, ljubavi, prijateljstava, predmet koji nekima znači toliko, a nekima ništa. Neki ljudi i ne znaju čitati, neki ne čitaju, dok drugima knjiga znači mnogo: čast, zadovoljstvo, pa i ponos ako svoje ime vide na knjizi ili u knjizi. Neki kažu da knjiga priča. Nekoliko puta sam se zapitala kako to knjiga može da priča, kako može da ima svoj životni put. Odgovor mi se javio nakon dugo godina. Knjigu sam posmatrala kao predmet, kao vrstu zabave, kao nešto što će mi ispuniti vreme, odneti ružne misli, odvesti u neku drugu dimenziju i naterati me da razmišljam, naučiti me te nečemu poučnom i reći mi nešto što nijedna prethodna nije. Uvek sam tako gledala na nju, nisam ni pretpostavila da ću je jednog dana gledati drugim očima, drugačije, da će me naterati da razmišljam mnogo dalje i upoznam je. Pričaću vam o mom putu sa knjigom, o našem prvom susretu i tome kako danas gledam na ovaj naizgled običan predmet. On ima životni put i priča jedinstvenu priču o sebi.

,,Knjiga je duša i odjek misli čovečanstva “. Treba li nakon ove misli reći još nešto o knjizi ili knjigama. Treba jer svi mi imamo nekakav pristup ili odnos prema njoj, pa tako i ja. Priča o mojoj knjizi započela je u jednom lavirintu, u kom se tražio ni manje ni više nego sir. Shvatila sam kasnije da se radi životnom lavirintu u kom tražimo ono što želimo u životu – dobar posao, zdravlje, imetak, pravu ljubav, mir. … Kada sam dobila svoju prvu knjigu:  ,,Ko je maznuo moj sir“ učila sam da maštam, učila sam da istražujem, baš kao što je i miš istraživao lavirint u kom se našao. Knjigu sam čitala, izvlačila pouku i naučila mnogo.

Danas, sasvim drugačije pristupam knjizi. Tokom niza godina, naučila sam “čitati” knjigu, ne kao sadržajno vrednu tvorevinu, nego kao nešto što ima oblik, vrednost, sadržaj, tvorce, korisnike i tako mi odlutaju misli i započinje priča o knjizi koja govori o njenom nastajanju, o njenim šetnjama, o sudbinama. Često sam se, držeći u ruci primerak knjige, pitala koliko je ljudi radilo na njoj, koliko je ljudi uložilo trud da knjiga nastane, opstane,da se sačuva kako bismo je danas mogli čitati, koristiti se njome, nešto saznati iz nje ili o njoj.

Pri stvaranju knjige, postoje ljudi koji posredno, kao i neposredno učestvuju  unjenoj izradi, a o kojima ne znamo ništa. Nigde u knjizi nisu navedeni, ali ipak, bez njih ne bi bilo knjiga. Tako se zasigurno, nikada niste setili ljudi koji izrađuju štamparske boje,  ronioca koji su nekada vadili korale zbog crvene boje ili ribara koji su lovili ribe s tintom. Sigurno niste mislili ni na ljude koji izrađuju izrađuju oblik slova ili pak na one koji izrađuju papir na kojem se štampa knjiga. Zasigurno nikada niste razmišljali na takav način o knjizi, a ona ipak sama priča o sebi.

U svojoj priči o knjizi, polako stižem od forme, oblika i izgleda knjige do one famozne naslovnice. Okrenete list i na naslovnici pročitate ime pisca, naslov, izdavača, mesto štampanja i godinu. Onda je ta naslovnica išarana nečijim “švrakopisom”, ispečatirana, upisani su neki nama nerazumljivi brojevi, godine… Pa okrenemo list i tada nalazimo nalepljene papiriće, dolepljene citate, napomene, a neki su čak i dalje, na ostalim stranicama knjige dopisivali i označavali poneki deo. Sve ovo govori nam najviše o knjizi: ko ju je posedovao, u čijoj je bilioteci ili zbirci bila, ko je kome knjigu poklonio, ko je od koga knjigu dobio, odakle je i kada nabavljena, gde je do tad bila ili gde će biti. I tako priča teče dalje, samo treba znati “čitati” knjigu. Kažu da knjigu zbog ovoga treba najviše ceniti jer tako saznajemo koja je osoba napisala posvetu, kome je knjiga darovana ili posvećena. “Čitajući” knjigu, čitajući sve ovo, možemo pratiti njen ,,životni“ put i tek tada reći da je ispričala sve o sebi.

Kada se odlučite da je pročitate, kad je danas uzmete u ruke, nemojte gledati samo slike i zapise koji su na mediju 21. veka. “Pogledajte” knjige u vitrini izložbe, naslovnicu, korice, zapis o knjizi i videćete sve o čemu sam pričala. Knjiga – ona koju baš sada gledate u vitrini – priča, priča priču o sebi, o nama koji smo je “pronašli i vama predstavili” ili obrnuto. Verujem da ćete, na takav način, saznati puno o ljudima koji su je stvarali, a vi sami ćete nešto naučiti, obogatiti svoj duh i svoju dušu. Jednog dana, kada budete imali priliku, pozajmite neku od knjiga, uzmite je u ruke i verovatno ćete se osećati dobro, stvarno dobro.