Kada se moja porodica sastane u večernjim satima, svi smo već iscrpljeni od dugačkog dana, od škole, posla ili mališana koji sve pretvaraju u borbu za moć.
Ipak, do večernjeg opuštanja dug je put:
- Pripremamo večeru
- Pomažemo našoj najstarijioj ćerki sa domaćim zadatkom
- Ubeđujemo decu da pojedu večeru
- Peremo četiri seta zuba
- Razdvajamo malu decu od predškolaca, najstarijeg od ponovnog čitanja Harija Potera
Da ne spominjemo sukobljene sestre, presude koje moramo doneti, emocionalne izbore mališana u vezi konzole, čokolade, šetanja kada niko ne gleda.
Ovo ne čini smisao.
Svako veče je: idemo-idemo-idemo
Moj muž i ja smo toliko zauzeti da stalno trčimo kroz listu obaveza da retko imamo vremena da se zaustavimo i budemo samo sa decom
Kada decu ušuškamo u krevet, mi se sručimo na kauč, uglavnom sa istim komentarom “Nisam imala dovoljno vremena sa decom večeras”
Sve to nema smisla jer smo proveli veče zajedno, kao porodica. A ipak, vreme koje smo bili zajedno bilo je u režimu idemo-idemo-idemo .
Jedini put kada smo morali da se zaustavimo i da se povežemo sa decom jedan na jedan, bio je da posredujemo ili da saniramo nekoga ko je povređen.
To me ne ispunjava, to nije odnos ljubavi i veze kakav želim sa decom.
Kako se povezati sa decom?
Mora da postoji bolji način.
Nismo videli kako išta sa spiska večernje rutine možemo izbaciti. Neke stvari se moraju dogoditi svako veče…
Jedno veče svi smo došli kući u isto vreme, i počeli da trčimo u različitim pravcima. Nisam mogla da dopustim da još jednu noć ne budemo stvarno zajedno.
“Čekaj!” rekla sam.
Svi su stali i okrenuli se prema meni.
“Radimo nešto novo, počevši od večeras.” U početku nisam bila sigurna šta dalje da radim, ali sam rešila da sprovedem ideju koja mi je pala na pamet.
“Prati me”, rekla sam i krenula ka spavaćoj sobi.
Iznenađujuće, svi su pratili – čak i mališani.
Ušla sam u krevet dok su gledali u mene.
Bacila sam široku ćebad. “Hajde da se malo družimo.”
Zurili su u mene zbunjeno, nasmejala sam se i rekla “Uđite!”
Najbolja rutina posle škole
Imamo veliki krevet, ali sa dvoje odraslih i četvoro mališana može izgledati veoma mali.
Prvo smo legli i zagrlili se. Sve je utihnulo. Zurili smo u plafon, čulo se nekoliko dubokih udisaja, dok su stresovi dana izlazili iz nas.
Tada su deca počela pričati o svom danu, bez dopunskih pitanja. O smešnim stvarima koje su im m se dogodile, o stvarima koje su ih rastužile i u kojima su ostali zbunjeni…
Pet minuta smo bili zajedno, kao porodica. Ćaskali o našem proteklom danu pre večernje žurbe. Jedno obično pitanje može resetovati loše raspoloženje vašeg deteta.
Šta nisam očekivala:
Kada smo izašli iz kreveta i krenuli da sprovodimo obaveze sa ostatka liste, sve se potpuno promenilo. Mnogo smo se više smejali, deca su počela da pomažu oko večere a da nismo zatražili. Borbe između braće su nestale, čak i ako se ponekad dese brže su se završavale.
Nastavili smo sa ovom novom navikom. Čini mi se da smo srećnije, da smo manje pod stresom, da se više zabavljamo kao porodica, da imam više strpljenja nego inače.
Jedni mališani to zovu “porodičnim vremenom”, a drugi “udobno u krevetu”.
Ali bez sumnje, ova 5-minutna navika je najbolja stvar koju smo uradili za našu porodicu.
I svake noći kada se moj muž i ja sručimo na kauč, više nemam osećaj da nismo imali dovoljno vremena sa decom.
Umesto toga, jedan od nas se okrenu drugom s velikim osmehom i kaže: “To je bilo zabavno.”
Kada smo ranije hteli da se povežemo sa decom na kraju dana, pitajući : “Kako ste proveli dan? “Uglavnom bi dobijali odgovor: “Dobro”
Ovo je odličan način, ključ za otkrivanje srca vašeg deteta: ono šta mu je važno, za šta je zabrinuto ili uzbuđeno. I što je najvažnije nestaće udaljenost između vas i vašeg deteta tokom dana, sada oboje kada odete u krevet osećate se povezanim, voljenim i srećnim.
Izvor: Detinjarije
