Odgajanje dece je posao ispunjen ljubavlju, namerama i željom da mališanima pružimo najbolje što možemo. Ponekad, međutim, uprkos najčistijim i najboljim namerama, neke roditeljske navike mogu da izazovu kontraefekat, pa tako mališani izrastu u osobe koje su razmažene, koje misle da im svet nešto duguje.
U nastavku pročitajte kako roditelji, uprkos najboljim namerama, podižu razmaženu decu, odnosno koje navike i strategije u vaspitanju dovode do toga.
Ako pružim detetu sve, osećaće se voljeno
Roditelji po instinktu žele svojim naslednicima da pruže sve, ali previše davanja može da dovede do toga da dete postane nezahvalno. Ako mališan dobija novu igračku samo da bi prestao da plače, dobija najskuplje rođendanske poklone, ako mu se ispunjava svaka želja maltene i pre nego što je izgovori, to nije dobro po njega, iako roditelji često smatraju da na taj način detetu pokazuju ljubav.
Kada dete dobija sve što hoće bez ikakvog truda, ono to vremenom počinje da očekuje i postaje nezahvalno. S druge strane, zahvalnost se uči kada dete nešto mora da zasluži, da sačeka, da ne dobije sve odmah. Ponekad je “ne može sada” mnogo bolje za izgradnju emocinalne otpornosti mališana nego trenutna radost koju bi mu poklon doneo.
Podržaću ga tako što ću mu rešiti svaki problem
Nijedan roditelj ne želi da gleda kako mu se dete, u bilo kom smislu, muči. Zato mnoge mame i tate uskoče da pomognu već na prvoj prepreci u domaćem zadatku, školskom projektu, nesuglasici u parkiću… Međutim, time se deci šalje poruka da sa izazovima ne treba da se suoče, već da ih izbegavaju, a to sprečava njihov razvoj, napredak.
Dakle, dobro je da budete tu za dete, ali ne da sve i uvek radite umesto njega. Puštanje mališana da se sami suočavaju sa nekim manjim izazovima im pomaže da izgrade odgovornost, ali i veštine rešavanja problema.
Često ću ga hvaliti, to je dobro za samopouzdanje
Pohvale za svaku sitnicu možda deluju kao ohrabrenje. Rečenice poput: “Ti si najbolji/a”, nakon što je dete nacrtalo nešto ili “Ti si najpametniji/a” kada dete uradi nešto za šta treba minimalan napor, možda deluju bezazleno ili čak dobro, ali vremenom mogu loše da utiču na samopouzdanje mališana.
Pravo samopouzdanje se rađa iz pravih dostignuća. To znači, pohvalite dete onda kada iskreno to mislite, kada imate razlog, kada vidite da se trudi i napreduje, tako će i ono početi da prepoznaje svoje sposobnosti i vremenom će imati sve više samopouzdanja, prenosi Times of India.
Izbegavaću da mu kažem “ne” da bih održala mir
Nije lako roditeljima kada treba da kažu “ne” ili “ne može”, a znaju da nakon toga sledi histerija. Zato mnogi dozvoljavaju mališanima maltene sve kako bi izbegli tu dramu, ali ovo odsustvo granica stvara nerealna očekivanja kod dece, koja misle da će od celog sveta uvek dobijati odgovor “da”.
Nežne, ali dosledne granice neće naškoditi odnosu roditlja i dece, već će naprotiv pomoći u izgradnji razumevanja. Kada dete nauči da neka zabrana može da se izrekne na neki fer način, s poštovanjem, ono će shvatiti da u svetu postoje granice, pravila i poštovanje drugih i tuđeg prostora. To je jako važno da ne bi postalo razmaženo.
Zaštitiću ga od svake neprijatnosti
Prosto, roditelji instinktivno žele da zaštite decu i od najmanjih nerijatnosti, poput loše ocene u školi, poraza u igri, neiskrenog prijateljstva… Međutim, svako iskustvo, pa i ono neprijatno, nečemu nas uči. Ako mališan ne čuje “u redu je da budeš tužan”, ono možda nikada neće naučiti kako da prihvati to osećanje.
Deca kojoj je dozvoljeno da osećaju, obrađuju i prevazilaze izazove odrastaju uz empatiju. Oni razumeju da svi prolaze kroz uspone i padove i da niko nije bolji od ostalih. Ova prirodno naučena empatija je jedan od najjačih neprijatelja razmaženosti.
