Kako psihopatologija obuhvata skup različitih duševnih, mentalnih i emocionalnih poremećaja, izrazi „psihopatija” i „psihopata” se povremeno koriste u javnosti u najširem značenju da bi se označila osoba sa nekim od ovih poremećaja.
U medicini se izraz psihopata ranije koristio u jednom užem značenju, da bi se označila kategorija koja se danas naziva poremećaji ličnosti. Iako se izraz psihopata i dalje koristi u neformalnoj stručnoj komunikaciji, on je izbačen iz formalne komunikacije zbog svog pejorativnog i stigmatizujućeg značenja. Izrazi koji se koriste su disocijalni, to jest antisocijalni poremećaj ličnosti.
Glavni poremećaj kod psihopate jeste njegov odnos prema drugim ljudima. Kod njega prevladavaju izuzetna sebičnost i samouverenost, dok druge ljude vidi kao predmete, nevažne objekte za koje se emocionalno ne vezuje.
On je ravnodušan prema drugim ljudima i njihovim osećanjima. Drugi mu postaju važni samo ako kroz njih može da zadovolji neku svoju želju ili interes. Kako niti saoseća sa drugim ljudima, niti se empatično stavlja u njihovu situaciju, nakon svojih postupaka, koji su drugim ljudima izazvali neku štetu ili patnju, ne pokazuje ni osećanje krivice, niti bilo kakvo žaljenje zbog svog postupka. Iako često sa lakoćom uspostavlja kontakt sa drugima, teško održava emocionalne odnose, tako da su njegovi odnosi sa drugima površni, iskorišćavajući i kratkotrajni.
Psihopata od drugih zahteva da sve bude po njegovom i ne podnosi kada ne može da ostvari ono što želi, tako da u konfliktima zastrašuje druge, često reaguje veoma impulsivno i nekontrolisano, nekada nasilno. Kada je zbog nekog nedela uhvaćen i kažnjen, on iz toga ništa ne nauči, već nastavlja po starom. Psihopata ne vidi ništa problematično u svom ponašanju i stalno nudi raznorazna opravdanja za svoje postupke od kojih ne odstupa.
Kao što je to slučaj i kod drugih poremećaja ličnosti, psihopatija nije poremećaj koji nastaje odjednom, već postoji kontinuitet takvog funkcionisanja od adolescentnog doba do odraslosti. Mučenje životinja u detinjstvu se kasnije nastavlja kao mučenje ljudi.
Za ovu vrstu psihopatologije ne postoji odgovarajući tretman, tako da je veoma mali broj onih koji su se izlečili. Takođe, ovakva dijagnoza se ne smatra razlogom za obavezno, prisilno lečenje. Ona nije ni razlog za boravak u zatvoru, jer i osobe sa ovom dijagnozom, kao i druge osobe, u zatvoru borave zbog onog dela zbog kog su osuđene.
Kako je među ljudima koje svakodnevno susrećemo izvestan procenat osoba sa antisocijalnim crtama ličnosti ili takvim poremećajem ličnosti, i kako su oni često dobro „maskirani” i teško prepoznatljivi, u sledećoj kolumni će tema biti kako izaći iz odnosa sa takvom ličnošću.
Izvor: Zoran Milivojević Politika
