Deca prirodno vole da hodaju i trče. Ono je odvažno, čak hita, kao vojnik koji hrli u pobedu bez obzira na rizik. Zato ga odrasli okružuje zaštitom koja je u stvari prepreka.
Zadovoljstvo šetanja
Zadatak odraslog je da odgovori na potrebe nezrelog bića koje je povereno njegovoj brizi, da se prilagodi njegovim potrebama i odrekne se svog dosadašnjeg ponašanja.
Više životinje se instinktivno ovako ponašaju i prilagođavaju svojim mladuncima. Kada slonica dovede svoje mladunče u krdo, ogromne životinje usporavaju hod prema hodu mladunčeta, a kada se ono umori i stane, svi staju.
Postoje kulture u kojima postoje slični obziri prema deci. Jednom sam videla oca Japanca koji se šetao sa sinom starim oko godinu i po. Odjednom je dečak stavio ruke oko očeve noge. Otac je mirno stajao, dok se dete vrtelo oko njegovih nogu. Kada je završilo, lagana šetnja je nastavljena. Posle nekog vremena, dete je selo na ivicu trotoara, a otac pored njega. Očevo lice bilo je ozbiljno ali prirodno. On nije radio ništa neobično, jednostavno se šetao sa detetom.
Ova vrsta šetnje najviše odgovara deci koja vežbaju hodanje u vreme kada uče kako da koordiniraju različite pokrete potrebne za ravnotežu.
Iako su čovekovi udovi slični udovima drugih životinja, mi hodamo na dve a ne na četiri noge. Čovek je jedini koji se oslanja samo na dve noge da bi hodao. Kada životinje hodaju, oni podižu jednu prednju i jednu dijagonalnu zadnju nogu, tako da uvek imaju dve na zemlji. Ali čovek hoda tako što se oslanja prvo na jednu pa na drugu nogu. Priroda je pitanje kretanja rešila na drugačiji način. Životinje uče da hodaju zahvaljujući instinktu, a čovek individualnom voljnom trudu.
Dete ne razvija sposobnost uspravnog hodanja tako što čeka da se to desi, već hodanjem. Prvi korak, dočekan od porodice sa radošću, stvarno je prirodna pobeda koja obeležava prelaz između prve i druge godine. Učenje hodanja je za dete vrsta drugog rođenja, kada od bespomoćnog bića postaje aktivno. U fiziologiji je pojava ove nove sposobnosti jedan od glavnih pokazatelja očekivanog razvoja. Ali ono što je bitno je vežba. Postizanje ravnoteže i sigurno hodanje rezultat je duge prakse i individualnog truda. Znamo da dete počinje da hoda vođeno impulsom i hrabrošću. Ono je odvažno, čak hita, kao vojnik koji hrli u pobedu bez obzira na rizik. Zato ga odrasli okružuje zaštitom koja je u stvari prepreka. Zatvora ga u ogradicu, ili vozi u kolicima čak i kada su noge dovoljno jake.
Dete tako nema priliku da hoda. U kolicima ga guraju jer je njegov korak mnogo kraći od koraka odraslog, koji ne usporava. Čak i kada dete izvodi napolje dadilja, uvek je dete to koje mora da se prilagodi njenom tempu. Ona će ići svojim tempom, ka određenom cilju, gurajući kolica u kojima dete sedi kao da je u njima povrće koje vozi na pijacu. Tek kada stigne do određenog mesta, možda do parka, izvadiće dete iz kolica i dozvoliti mu da hoda na travi pod njenim brižnim pogledom. Sve se ovo radi da bi se dete zaštitilo od mogućih povreda. Briga se vodi o njegovom fizičkom razvoju a ne o unutrašnjem psihičkom razvoju.
Između jedne i po i dve godine dete može dugo da hoda i penje se uz strme stepenice i rampe. Ali cilj njegovog hodanja je potpuno drugačiji od našeg. Odrasli hoda da bi ostvario spoljni cilj, ka kome pravo ide. On ima svoj ritam hodanja koji ga skoro mehanički nosi napred. Malo dete hoda da bi razvilo svoje sposobnosti, a njegov cilj je da gradi sebe. Ono je sporo, jer nije steklo ritmički tempo niti ima određen spoljni cilj. Ono se kreće prema stvarima koje vidi oko sebe i koje ga privlače. Da bi bio od pomoći, odrasli mora da se odrekne svog tempa i svog krajnjeg cilja ka kome hoda.
Poznavala sam mladu porodicu u Napulju u kojoj je najmlađe dete imalo osamnaest meseci. Leti su hodali skoro kilometar i po strmim putem da bi stigli do mora. Mladi roditelji su hteli da idu sa bebom, ali im je bilo teško da je nose. Dete je samo rešilo problem pokazavši da može da hoda celim putem. Povremeno bi zastalo da pogleda neki cvet ili selo na travu na livadi ili stalo da posmatra neku životinju. Jednom je stajalo petnaest minuta posmatrajući magarca kao pase. I tako je svakog dana ova beba išla nizbrdo i vraćala se uzbrdo dugim putem ne umarajući se.
U Španiji sam poznavala dvoje dece stare između dve i tri godine, koja su išla u šetnje duže od kilometar i po i drugu decu koja su provodila duže od sata penjući se i silazeći niz vrlo uske stepenice.
Kada govorimo o stepenicama, treba reći da je to još jedan od razloga zbog kojih se deca smatraju „kapricioznom”. Jednom me je jedna gospođa pitala o tantrumu njene male devojčice koja je tek prohodala. Dete je vrištalo svaki put kada bi videlo stepenište, a kada su je podizali da je nose uz ili niz stepenice postajala je besna. Njena je majka mislila da greši u pogledu uzroka detetovog besa jer je izgledalo nerazumno da toliko plače samo zato što je nose uz i niz stepenice. Mislila je da se to dešava slučajno. Bilo je očigledno da dete želi da se samo penje i spušta niz stepenice. One su detetu delovale zanimljivije, jer je mogla da se drži za ogradu ili sedne, nego otvoren prostor napolju, gde su njena stopala upadala u travu a ruke nisu imale za šta da se uhvate. A ipak je spoljni prostor bio jedino mesto gde joj je bilo dozvoljeno da se kreće a da je odrasli ne drži za ruku ili ne gura u kolicima.
Deca prirodno vole da hodaju i trče. Uvek će stepenište biti puno dece koja idu gore-dole, sede, ustaju i spuštaju se. Lakoća sa kojom dete iz siromašne porodice juri ulicom i izbegava saobraćaj uprkos opasnosti, potencijal je koji je daleko od inercije, plašljivosti i lenjosti dece iz viših klasa. Ni jednima ni drugima nije pružena pomoć u razvoju. Jedni su prepušteni opasnoj i neodgovarajućoj sredini odraslih, a drugi su, da bi bili sklonjeni od opasne sredine, sputani i okruženi zaštitinim preprekama.
Izvor: Detinjarije
