Na današnji dan 1841. godine – Rođen je crnogorski kralj, vojskovođa i pisac Nikola I Petrović Njegoš

Nikola se rodio u selu Njeguši, praotačkom sedištu porodice Petrović-Njegoš, od oca Mirka, proslavljenog vojvode od Grahovca, i majke Anastasije iz kuće Martinovića.

Nikolin rođeni stric je bio knjaz Danilo koji iza sebe nakon atentata u Kotoru 1. avgusta 1860. godine nije ostavio muškog naslednika; nakon što se Mirko odrekao prestola, njegov sin, Nikola, postao je novi monarh. Na taj način je sticajem okolnosti nastavljen pređašnji oblik nasleđivanja, koji je išao sa strica na sinovca (pošto su pre Danila vladari Crne Gore bili vladike, odnosno episkopi, koji, budući monasi, nisu mogli da se žene).

Nakon što je jedan deo svog detinjstva proveo u Trstu kod Kustića iz kojih je rodom bila njegova strina Darinka, vatrena frankofilka, produžio je u Pariz gde je upisao licej Luja Velikog; za razliku od svog savremenika srpskog kralja Milana, Nikola nije pao pod dekadentni uticaj pariskog okruženja i jedva je čekao da se vrati u otadžbinu.

Već od ranih dana svoje vladavine nije krio srpstvo. Bio je član Ujedinjene omladine srpske krajem šezdesetih godina XIX stoleća, da bi potom, nakon što je ta organizacija zabranjena u Austrougarskoj i Kneževini Srbiji, osnovao novu, Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko, skupa sa Markom Miljanovim Popovićem Drekalovićem, Simom Popovićem, vojvodom Mašom Vrbicom, Vasom Pelagićem i drugima, i to baš na Cetinju.

Tokom svoga carevanja, knjaz Nikola je sproveo niz upravnih, obrazovnih, vojnih i opštedruštvenih reformi u svojoj državi, sretao se sa francuskim carem Napoleonom III, ruskim imperatorom Aleksandrom II, britanskom kraljicom Viktorijom, posećivao je dvorove u Berlinu i Beču, i naravno istorodnom Beogradu. Gde god je išao, od dvorca Vindzora preko Pariza do krunisanja ruskog cara Aleksandra III, svuda je nosio crnogorsku narodnu nošnju; nije se stideo svog porekla kao neke pokondirene tikve, naprotiv, bio je ubeđen u superiornost soja iz koga dolazi!

Vodio je više ratova protiv Otomanskog carstva, skupa sa Kneževinom Srbijom, i neprestano širio, malo po malo, zemljišni obim svoga knjažestva. Premda je tokom srpsko-turskih konflikata koji su usledili na talasu Nevesinjskog ustanka pozivao na obnovu Srpskog carstva, koje je palo pod Muratom I a, po njegovim rečima, trebalo da se obnovi pod Muratom V jer je “to moja želja i želja svih nas i želja svemoćnog Boga“, ipak je posetio narednog sultana i sa njim imao srdačne odnose.

Za sve to vreme gledao je Obrenoviće u neverici. Njihovo skandalozno ponašanje, rasipništvo, dekadencija, nisu nailazili na odobravanje cetinjskog dvora; knjaz Nikola se postavljao za moralnog vođu Srba i radio na tome da se srpske zemlje ujedine oko dinastije Petrović-Njegoš.

Obrenovići su, što se njega tiče, bili ne samo politička prepreka ujedinjenju već i etička, uprkos pregovorima sa kraljem Aleksandrom da, u slučaju da on ne dobije muškog naslednika, princ Mirko Petrović-Njegoš postane srpski prestolonaslednik, i uprkos tome što se kraljica-majka Natalija raspitivala za Kseniju pre nego što je Aleksandar na svoju ruku počinio onu ludost venčanjem sa Dragom Mašin.

Drugim rečima, Nikola je hteo da se obnovi jedinstvo Srbije sa prestolom na kome će sedeti on i njegovi potomci. Teško je reći šta mu je bilo u glavi kada je izvršen Majski prevrat, kada su Obrenovići istrebljeni od strane zaverenika koji su im se bili zakleli na vernost pa pogazili datu reč, i kada su Karađorđevići seli na tron. Kralj Petar I je bio njegov zet, a Petrovljeva deca unuci i unuke.

Ipak, verovatno je shvatio da to nije put koji vodi ka funkcionalnom ujedinjenju (i bio je u pravu: zbog toga što on te 1903. godine nije seo na presto Kraljevine Srbije mi danas imamo Srbiju i Crnu Goru kao odvojene države; uostalom, Petrovići-Njegoši nisu bili kuća koja bi stvorila Jugoslaviju).

Nikola će pod pritiskom inteligencije školovane u Beogradu, Beču i Parizu, podariti 1905. Crnoj Gori ustav. 1910. godine, tokom proslave pedesete godišnjice svog ustoličenja na crnogorski presto, proglasiće sebe kraljem u skladu sa skupštinskom peticijom, a svoju zemlju uzdići na ravan kraljevstva. Istog dana postaje i feldmaršal ruske imperijalne vojske, što je čast prethodno data samo jednom strancu, vojvodi od Velingtona. Ipak, proglašenje za kralja je samo pogoršalo odnose dve srpske dinastije od kojih je svaka želela da bude ta koja će ujediniti srpstvo.

Nadahnuto učestvuje u Balkanskim ratovima, na isti način ulazi u Prvi svetski; uprkos dinastičkim trvenjima, savremene su srpske velmože tada ipak smogle snage da tih kritičnih godina druge decenije XX veka ne ponove greške iz druge polovine XIV veka i da budu za promenu složni.

Nakon pada Srbije i Crne Gore početkom 1916. godine, kralj Nikola se sklanja u Italiju a potom i u Francusku. Oslobođenje ga nije vratilo na tron i u zemlju pošto ga je Velika narodna skupština 24. novembra 1918. godine u Podgorici optužila za izdaju, zbacila sa prestola i odmah izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji.

Odmah potom u Crnoj Gori je izbila Božićna pobuna pristalica kralja Nikole, koja je ugušena; ovaj događaj ima nekoliko tumačenja: jedini misle da je to bila invazija Italije, drugi politički sukob, treći čisti dinastični konflikt, četvrti ustanak crnogorskog naroda.

Nema zbora da to nije bio etnički sukob kako se predstavlja danas od strane crnogorskih ultranacionalista; niko u Crnoj Gori, ni u Kući Petrović-Njegoš ni među njihovim pristalicama (od kojih su neke htele uslovljeno ujedinjenje a neke nezavisnost) ni među njihovim protivnicima, nije dovodio u pitanje srpski karakter crnogorskog kolektiva; nisu dovodili ni u pitanje posebnost tog kolektiva, ali su ga svi odreda smatrali potkolektivom srpskog. Čak i zbačeni kralj Nikola u svom proglasu s jeseni 1918. godine, kada je postalo izvesno da će se južnoslovenski narodi ujediniti, kaže: “U našoj Crnoj Gori, dobro znate, od davnina žive najbolji Srbi i Jugosloveni“.

Na prvom popisu u Crnoj Gori, sprovedenom 1909. godine, 95 odsto stanovništva je bilo pravoslavno i 95 odsto stanovništva je govorilo srpskim jezikom; poslužimo se sada engleskim: “You do the math”. Ostatak su bili većinom muslimani koji su većinom govorili albanskim jezikom.

Član 13 Zakona o narodnijem školama u Knjaževini Crnoj Gori donet 1907. kaže: “Đeca naših državljana koja stalno žive u Crnoj Gori moraju pohoditi državnu ili privatnu srpsku narodnu školu”, dok u članu 26 stoji: “U osnovnoj školi uče se ovi predmeti – 1. nauka hrišćanska, 2. srpska istorija, 3. srpski jezik“, i tako dalje.

Uostalom, samo pročitajte “Gorski vijenac” velikog vladike Rada i sve će vam biti jasno, posebno zbog čega se citiranje ovog dela tendenciozno prekida na crnogorskim medijima kada se dođe do “spornog” pominjanja srpskog imena.

A evo i šta Njegoš piše užičkom vladici Nikiforu 1833. godine: “Ime mi je Vjeroljub, prezime mi Rodoljub, Crnu Goru, rodnu grudu, kamen paše odasvudu. Srpski pišem i zborim, svakom gromko govorim: narodnost mi srbinska, um i duša slavjanska”. Kralj Nikola 1913. godine odgovara Austrijancima na njihov zahtev za Lovćenom: “Brdo Lovćen je Olimp srpski, spomenik je podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima“.

U crnogorskom udžbeniku zemljopisa iz tog vremena, koji je imao četiri izdanja, poslednje 1911. godine, stoji: “U Crnoj Gori žive sve sami i čisti Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih oko 300.000. Većina su pravoslavne vjere, a ima nešto rimokatoličke i muhamedanske vjere, ali treba znati da smo svi srpskog porijekla i srpske narodnosti […] Crnom Gorom vlada Kralj Nikola Prvi iz slavne srpske porodice Petrović-Njegoš […] Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja u kojima žive naša braća Srbi. Neki su kao mi slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je poznati i ljubiti svoju cjelokupnu domovinu – sve srpske zemlje u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi”.

Da se razumemo: ništa navedeno ne znači da Crna Gora ne treba da bude nezavisna, to je na Crnogorcima bilo da odluče i oni su odlučili, kao što je na njima da odluče i da li će brisati sopstvenu istoriju ili će je prigrliti a ipak zadržati nezavisnost.

No, da završimo priču o kralju Nikoli I.

Nikola se već 1860. godine, svega nekoliko meseci nakon atentata na strica Danila, oženio Milenom iz Vukotića, ćerkom vojvode Petra Vukotića, sa kojom je rodio dvanaestoro dece, od toga devet ćerki i tri sina.

Neke ćerke su umrle kao odojčad (Sofija) ili vrlo mlade (Marica); sa izuzetkom Ksenije i Vjere koje nikada nisu stupile u brak, one koje su preživele su se dobro udale zbog čega je Nikola bio poznat i kao “tast Evrope” (Zorka je pošla za budućeg srpskog kralja Petra I iz Kuće Karađorđević, Jelena za italijanskog kralja Vitorija Emanuela III, Milica za ruskog velikog kneza Petra Nikolajeviča, Anastasija za ruskog velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, a Ana za princa Franca Jozefa od Batenberga).

Princ-prestolonaslednik Danilo, koji će abdicirati 1921. godine u korist sinovca Mihaila, bio je u braku bez dece sa vojvotkinjom Jutom od Meklenburga-Nojštrelica (koja će po prelasku u pravoslavlje postati Milica), princ Mirko, veliki vojvoda od Grahova i Zete, biće u braku sa Natalijom Konstantinović sa kojom će roditi pet sinova a među njima i pomenutog Mihaila koji će naslediti presto (doduše bez zemlje, nakon što je crnogorska skupština odlučila da se pripoji Kraljevini Srbiji).

Treći sin, Petar, veliki vojvoda od Zahumlja, oženio se običnom ženom Violetom Emilijom Vagner koja je po prelasku u pravoslavlje uzela ime Ljubica, ali ni oni nisu imali dece kao ni Danilo i Milica.

Nikola je preminuo 2. marta 1921. godine u Antibu kraj Nice, u Francuskoj. Nema sumnje kao Crnogorac, i nema sumnje kao Srbin.

(O. Š.)

Preuzeto: telegraf.rs