Semjuel Beket je uz Joneska i Ženea bio glavni predstavnik teatra apsurda, ere koju je otvorio delom Čekajući Godoa, a koji počiva na sintezi nihilizma i pesimizma.
Bio je zaokupljen temom raspadanja građanskog društva, dehumanizujućom slikom čoveka i beznadežnom situacijom neobičnih bića na kraju sveta i vremena, što simboliše apsurdnost ljudske egzistencije.
Beketovi junaci psihološki su depersonalizovani, a radnja dela lišena svake odredbe mesta i prostora. Beketov filozofski nihilizam povezan je sa negacijom tradicionalne dramske forme, te je njegov teatar ujedno i svojevrsni antiteatar.
Živeo je u Francuskoj i pisao na francuskom, smatrajući da se na stranom jeziku može pisati bez stila, što je bio njegov ideal. Godine 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost
Njegova druga dela su roman Marfi, trilogija Moloa,Malone umire, Neimenljivi, drame Kraj igre, Poslednja traka, Igre bez reči, Srećni dani, Igra, Ne ja.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
