Predavanja o telesnoj psihoterapiji često izazivaju kontraverze i podeljena mišljenja u našoj javnosti. S jedne strane su oni koji su fascinirani ovim pristupom i prepoznaju u njemu veoma moćan i dubinski metod psihološke transformacije i psihološkog razvoja, dok su sa druge strane oni koji se zgražavaju i plaše svake pomisli vezane za telesnu psihoterapiju. Ovakva vrsta negativnih stavova posledica je pre svega neznanja i neobaveštenosti ali i drugih činilaca kao što su: strah i rigidna konvencionalnost. U ovom tekstu navešću neke od tipičnih predrasuda, dakle netačnih informacija koje neki ljudi imaju o telesnoj psihoterapiji u našoj zemlji.
Kao prvo mnogi koji su čuli za psihoterapiju, pitaju se kako psihoterapija može biti telesna. Kakve veze ima telo sa psihom i šta se tu zapravo radi? Većina ljudi je čula za psihoanalizu koja je u populaciji sinonim za psihoterapiju uopšte. U telesnoj psihoterapiji se koristi rad sa telom u funkciji psihološke pomoći i psihološke transformacije, dakle ovo je psihološka metoda a ne medicinska.
Sledeća važna stavka je dodir. U drugim psihoterapijama (pre svega psihoanalizi) nema dodira između psihoterapeuta i klijenta. U psihoanalizi je to naročito zabranjeno i smatra se kontraproduktivnim, prema psihoanalitičkoj teoriji. Kada je u pitanju telesna psihoterapija neki ljudi misle da je tu u pitanju neko pipanje, seksualno razdraživanje (kako neki zli glasovi vole da kažu) i da to nema nikakve veze sa psihoterapijom. Neki ljudi se plaše takvih ideja a ustvari plaše se ljudskosti i života uopšte u ovom inače otuđenom svetu. Treba reći da nije svaka vrsta dodira erotska. Da li kada dodirujete dete, poljubite prijatelja koga niste videli dugo ili pomazite psa, da li je to erotski čin ili izražavanje osećanja ljubavi i naklonosti?
Mnogi koji su površno informisani o telesnoj psihoterapiji smatraju da je telesna psihoterapija neka vrsta gimnastike koja liči na cirkus ili da je u pitanju joga ili hipnoza, što naravno nije uopšte tačno. Neki ljudi prosto misle da je svrha vežbi i tehnika telesne psihoterapije u emocionalnoj katarzi, nekakvom vrištanju koje donosi olakšanje. To nije tačno. Katarza predstavlja slepo izražavanje osećanja bez ikakve svesti i intelektualnog uvida. U telesnoj psihoterapiji se ne radi samo na izražavanju osećanja već i na jačanju uvida i proširenja svesnosti kao i integraciji osećanja i mišljenja. Slikovito rečeno, cilj telesne psihoterapije je da naučimo klijenta da govori ono što oseća i da oseća ono što govori.
Neki psiholozi izjednačavaju teoriju telesne psihoterapije sa pristupima ličnosti kao što su Šeldonov i Krečmerov pristup u kojima se vrši klasifikacija ličnosti na osnovu morfoloških karakteristika tela. Ova dva pristupa nisu uopšte u vezi za telesnom psihoterapijom. Osnivač telesne psihoterapije je Vilhelm Rajh i njegovi koncepti nemaju nikakve veze sa gore pomenutim autorima.
Mnogi koji nisu dovoljno informisani o telesnoj psihoterapiji zaboravljaju da je ovaj metod psihoterapija i da se ova vrsta terapije pored tela i telesnih mehanizama bavi i analizom otpora i mehanizama odbrane (kao što je to činio i sam Rajh) a takođe se izvrsno može kombinovati sa mnogim drugim verbalnim psihološkim tehnikama.
Većina ljudi koja se obraća psihoterapeutu za pomoć se plaši dolaženja u kontakt sa svojim dubokim i autentičnim osećanjima. Iako ljudi žele da im se pomogne oni zapravo implicitno žele da se reše svojih simptoma koji im nanose patnju i boje se da ulaze u neku dubinu. Zato oni koji osete da će doći u kontakt sa svojim osećanjima obično i ne žele da dolaze na neku dubinsku psihoterapiju kao što je telesna psihoterapija. Ako se ide još dublje u smislu da se terapija ne shvata samo kao prorada simptoma i potisnutih osećanja već kao dubinsko menjanje koje vodi u pravcu jačanja ljubavi, svrhe i smisla života koji nije sveden na uobičajenu društvenu rutinu onda takođe mnogi to ne žele i ovaj metod smatraju opasnim po njihov lični i socijalni integritet.
Sve terapije koje pominju seksualnost kao i telesna psihoterapija su uglavnom anatemisane i ismejavane u javnosti. Najbolji primer je Rajh koji je bio optuživan da u svojim seansama seksualno iskorišćava svoje klijente da ih tera da masturbiraju i da ih seksualno razdražuje dodirom. Te fantazije mogu biti pogubne za one koji su neobavešteni o tome šta se zapravo radi u telesnoj psihoterapiji. U telesnoj psihoterapiji kao i svakoj drugoj vrsti psihoterapije je strogo zabranjeno seksualno i bilo koje drugo iskorišćavanje klijenata. Svako ko radi kao psihoterapeut dužan je da se pridržava etičkih kodeksa koje propisuju profesionalna psihološka udruženja.
Izvor: Vaš psiholog
