Kako je tokom evolucije mozak dobijao na veličini, tako su nastajale nove mentalne funkcije. Ljudski mozak može da vrši neke radnje koje životinje ne mogu, a jedna od tih funkcija jeste zamišljanje budućnosti. Sposobnost stvaranja i međusobnog povezivanja različitih mentalnih slika ne samo da nam omogućuje kreativnost i predviđanje verovatne budućnosti već i stvaranje vizije kako stvarnost treba da izgleda da bi nam bilo bolje.
Upravo je civilizacija u kojoj živimo rezultat toga što su generacije ljudi delovale na stvarnost kako bi je uklopile u svoje vizije i „naterale” da više odgovara našim potrebama i bude udobnija.
Poznato je da ljudski mozak ne razlikuje u potpunosti one mentalne slike koje su rezultat opažanja stvarnosti od onih koje su zamišljene, stvorene u psihi. Ovo nerazlikovanje omogućuje da ljudi reaguju emocijama ne samo na ono što se stvarno događa već i na ono što je samo zamišljeno, što bi moglo da se dogodi. To ljudima omogućuje da imaju novu sposobnost – da imaju osećanja prema zamišljenoj „stvarnosti”.
Kako zamišljena „stvarnost” može da bude željena i neželjena, ova osećanja mogu da budu prijatna i neprijatna. Dobar primer zamišljanja neželjene stvarnosti je osećanje zabrinutosti. Zamišljanje negativnih scenarija koji bi mogli da se dogode u budućnosti nam omogućuje da u sadašnjosti povučemo poteze koji će sprečiti njihovo stvarno događanje ili da ih, ukoliko ne možemo da ih sprečimo, dočekamo spremni ako se zaista dogode.
Zamišljanje pozitivne „stvarnosti” nam omogućuje različita prijatna osećanja među koje spada i nadanje. Kada je životna situacija teška, zamišljanje pozitivne budućnosti nam daje energiju i motiv da izdržimo dok se ne pojavi „svetlo na kraju tunela”.
Kada osoba otkrije da kod sebe može da stvara prijatna osećanja samo tako što zamišlja pozitivnu „stvarnost”, ona može to često da koristi kao mehanizam kojim se brani od neprijatnih osećanja kojima reaguje na svoju stvarnu životnu situaciju. Umesto da popravlja životnu situaciju, osoba počinje sve više da sanjari i da se povlači u svoj imaginarni svet u kome se dobro oseća. To može ići do toga da osoba postaje sanjar kome je sanjarenje zamena za življenje.
Dok je sanjarenje čin pojedinca, savremena sveprisutna industrija zabave nam omogućuje da kolektivno sanjarimo. Tuđa imaginacija upakovana u literaturu, filmove, TV serije, kompjuterske igre, muziku, estradni glamur i slično, sve više nas poziva da se odvojimo od života i kolektivno sanjarimo. Problem nastupa kada umesto da bude dopuna životu, ovakvo sanjarenje postane zamena za život.
Najugroženiji su deca i mladi koji po prirodi stvari veruju da je dobro sve što je prijatno. Njima treba pomoći da ne pomešaju maštu i stvarni život, da shvate da je cilj dobro se osećati u svom stvarnom životu.
Izvor: Zoran Milivojević Politika
