Šta kada dete govori ružne reči!?

Izgovaranje psovki nije uobičajena faza u okviru učenja govora, kao što roditelji često misle. Naime, neka deca u izgovaranju psovki ne vide ništa zanimljivo, dok pojedina upravo suprotno, imaju izraženu potrebu da govore psovke. Šok ili zbunjenost okoline koju dete dobije kao nagradu za izgovorenu psovku, dovoljna je motivacija da nastavi sa ovakvim izražavanjem i dalje. Sa druge strane, ukoliko je dečije psovanje podržano od odraslih i ako se na to gleda sa simpatisanjem, teže će se iskoreniti, jer je veoma teško objasniti zašto odjednom zabranjujete nešto što ste do nedavno tolerisali.

Kada mališani otkrivaju “svet psovki”?

Postoji nekoliko faza kada deca mogu izgovarati psovke i druge nepoželjne ili “ružne” reči.

Između druge i treće godine
U ovom uzrastu dete ne zna šta psovke znače ali, vaša reakcija je takva da poželi da je vidi opet. Tek usvaja govorne veštine i svaka reč koju izgovara a dobija reakciju je dovoljan razlog za ponavljanjem. Dete psovke izgovara jer kopira odrasle. Model za kopiranje može biti i drugo dete koje je autoritet (stariji brat ili sestra ili neko popularno dete iz vrtića).

Oko šeste godine
Dete ispituje roditeljsko strpljenje i granice dozvoljenog ponašanja. Sklono je i psovanju pred vršnjacima jer misli da će tako izboriti za sebe status zrelijeg, “većeg”, moćnijeg u odnosu na ostale.

Tinejdžeri
U ovom uzrastu dete tačno zna šta neka psovka znači. Koristi je sa jasnim ciljem da povredi ili isprovocira sagovornika.

Zbog čega sve deca koriste ružne reči?

Mogući uzroci za psovanje kod dece su: kopiranje nekog autoriteta (tata, mama, drug…), neprijatne emocije (ljutnja, bes, strah…), pritisak (obaveza da moraju da nešto urade, iako se to protivi njihovoj volji), poziv u pomoć (u doba puberteta, dete skreće pažnju na sebe tražeći bilo kakav način, pa makar on bio i nepoželjan kao što je to psovanje).

Da li dete koje psuje treba kažnjavati?

Kažnjavanje nema svrhe i kada dete ne razume značenje psovke, predstavlja za dete veliku nepravdu. Ono ne zna šta je tu pogrešno, i zašto neko njegovo ponašanje zavređuje vašu kaznu. Pre nego se razbesnite, setite se da psovke dete nije samo smislilo, već negde čulo i otuda, nije krivo.

Kako bi roditelji trebalo da reaguju na psovke?

“Zabranjeno voće”. Psovke, ružne reči, poštapalice, žargon… sastavni su deo komunikacije. Nemojte ih braniti detetu, jer ga time onesposobljavate da se snalazi u spoljnjem svetu. Osnovni razlog zašto ne treba da kažnjavate psovanje na grub način jeste jer će detetu tako, po principu “zabranjenog voća”, upravo ove reči postati najslađe i najdraže.
Simpatisanje psovanja. Ako pripadate onim roditeljima kojima je ovakvo detetovo izražavanje simpatično i podstičete li ga da ih i dalje ponavlja, ono će to i činiti, Međutim, vaše odobravanje može detetu stvoriti “medveđu uslugu”, ako to nije izražavanje koje se toleriše u njegovom vrtiću ili među vršnjacima. Umesto što mislite da će dete na ovaj način steći određenu popularnost, radije uložite napor da do svog statusa u vršnjačkoj grupi dođe na neki prihvatljiviji način.

Razgovarajte.
Ponavljajte krajnje mirno i nedvosmisleno jasno, ozbiljnog lica, bez imalo glume (svaku vašu nedoumicu dete će uočiti) da su takve reči nepoželjne, da vi ne volite da ih slušate, da ih ne vole ni drugi ljudi, uostalom, da ih ni vi ni tata, ni Miki Maus, ni Pinokio (nabrajajte one za koje znate da ih dete voli i da su mu na bilo koji način uzori) ne koristite. Objasnite mu da, kada je u društvu sa vama, mora da koristi odgovarajuće reči, baš kao što ih koristite i vi. To je slično kao što postoje pravila ponašanja u kući, i pravila ponašanja u vrtiću, ili pravila kod bake…

Dobar primer. Deca veoma dobro prihvataju pravila koji važe i za odrasle. Ako vi i druge osobe iz najbliže okoline ne psuju, ili ako se izvinite kada im se “omakne” neka psovka, šaljete detetu jasnu poruku šta od njega očekujete i koja ponašanja ćete podržati a koja nećete. Naime, dete najbrže usvaja ona pravila koja važe za sve njegove ukućane. Dobar primer, ili model za kopiranje podrazumeva da od vas ili vaše najbliže okoline dete ne može da čuje tako nešto.

Mesto za psovanje. Ako vaš razgovor i dalje ne bude imao efekta, primerena kazna je da odredite mesto gde se ove reči mogu izgovarati, i kada dete počne da ih primenjuje, jednostavno ga pošaljite u tu prostoriju. Pre nego što to učinite, takođe upozorite dete šta će se dogoditi. Recite mu: “Zaista ne želim više da slušam reči koje ti upotrebljavaš. One su ružne, nepristojne, i nimalo mi se ne dopadaju. Od sada, svaki put kada želiš da ih koristiš, idi u… (svoju sobu, kupatilo…) i tamo ih izgovaraj, kada si sam. Ali, kada se vratiš ovamo, u društvo, u svoju porodicu, očekujem da ćeš razgovarati uobičajeno, bez psovanja i ružnih izraza”.
Ostanite uporni u iskorenjivanju psovki. Važno je da svoj roditeljski autoritet pokažete u određivanju načina komunikacije vašeg deteta umesto da budete taoci njegovog izražavanja. Vašu nemoć ili nespremnost da se suočite sa njegovim psovanjem, ono će protumačiti kao šansu da vama manipuliše i u drugim oblastima. Zato, ne odustajte.

Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs