Tolerancija na frustraciju

Tolerancija na frustraciju kao jedna od ključnih emotivnih kompetencija O. L. I. metoda bi u najkraćem smislu predstavljala trpljenje nečega. Ideja da se izbegnu frustracije tokom života nije moguća. Moguće je samo izgraditi toleranciju na frustraciju. 
Frustracija kreće veoma rano, još u detinjstvu. U zavisnosti od nivoa spoljašnjih frustracija kao i nas samih, koliku smo toleranciju stekli na njih, zavisiće naš kvalitet života.
Ukoliko neka potreba nije zadovoljena, nastaje frustracija. Sve potrebe ne mogu biti zadovoljene. Što ne znači da ih ne treba želeti i iskazivati. Ljudi koji nisu tolerantni na frustraciju, potisnu sopstvenu želju ili potrebu u nesvesno, kako ne bi morali da trpe. Ono što je potisnuto, pronalaziće načine da ispliva.
U zavisnosti od toga koliko su roditelji frustrirali dete, koliko su ga vežbali i čeličili, direktno će se prenositi u starijoj dobi.
Svaki roditelj želi da mu dete bude srećno i da mu ugodi sve potrebe. To je prirodno. Zapravo, gledano na duže staze to će doneti više štete nego koristi.
Život nas uči toleranciji na frustraciju. Neće život baš odgovoriti na svaku potrebu i želju. Međutim, ako je dete naviklo da dobija sve i ne oseti ni minimalnu frustraciju, za njega će život kasnije predstavljati veliku nelagodu.
Roditelji koji su prezaštićeno nastrojeni, misleći da tako štite dete od života, odlažu neizbežan korak razvoja deteta, koji će kasnije biti još teži i bolniji. Kako za dete, tako i za roditelja. 
Ako roditelj nije izgradio toleranciju na frustraciju, teško će tolerisati i sopstvenu frustraciju, frustrirajući svoje dete. 
Mirko Miljković