Za dete, diva u majušnom telu

Koliko god odluka da donesemo i koje god u Novog godini da ostvarimo, najvažnije su ipak one koje će našu decu učiniti bezbrižnijom, srećnijom i zadovoljnijom.

Kada bih rekla da sam otkad sam roditelj postala dobro dete, to ne bi bilo istina. Kao da su mi se sa roditeljstvom ponovo otvorila vrata nekadašnjih strahova, lutanja, pitanja i nesigurnosti. Samo što je nekada to bila moja muka, a sada, čini mi se, posredno, i krajnje nesmotreno, biva preneta i na moju decu. Ipak, ostala je briga i strepnja mojim roditeljima, samo umnožena novim bićima koja su stigla.

Jer sve ono što nisam u toku odrastanja volela kod sebe, ono od čega sam bežala, što sam mislila da me sputava, povremeno nesvesno vidim u svojoj deci, prepoznajem, a nekada možda čak i tražim. Svi mi, manje ili više, učitavamo u ličnosti svoje dece svoja, najčešće ružna, iskustva, utiskujemo u njih unapred pripremljena viđenja budućih situacija. Docrtavamo im karaktere, procenjujemo temperament, znamo njihove reakcije mnogo pre nego što se i stvore uslovi za njih. Vidimo u njima svoje partnere, roditelje, svoje odraze, pozivajući se na njih selektivno, po potrebi, bezočno i drsko, najčešće neprimereno.

Ubeđeni da o njima sve znamo, njihov bes na izgovorenu istinu, koja iz nekog razloga boli, njihovo ćutanje, čak drsko odbijanje razgovora kada ih nešto muči, revolt, bunt, rasejanost i nezainteresovanost gotovo bez izuzetka smatramo bezobrazlukom, nevaspitanjem i razmaženošću.

A zapravo, ti „mali ljudi, koje mi zovemo „deca“, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.“

Stoga, da bi naša deca izrasla u te i takve mudre ljude koji zaboravljaju bolove svog odrastanja i detinjstva, moramo videti njih same, onakve kakvi jesu, i baš takve ih prihvatiti i razumeti. Naša ljubav i briga za njih zapravo to nisu ukoliko ih vajamo prema svom poimanju sveta, odnosa i ljudi. Ne činimo pravu stvar ukoliko ih učimo da stvari čine samo na naše načine, da gledaju našim pogledima, da mere našim mernim jedinicama i žive po našim adetima.

Fizičko kažnjavanje je za osudu, ali perfidno, manipulativno i uplitanje bez zadrške i distance u život svoje dece je za gnušanje. Svi roditelji – žrtve, svi oni koji na bilo koji način stvaraju kod svoje dece osećaj kajanja, griže savesti ili odgovornosti za sopstvene promašenosti, oni koji se poigravaju ljubavlju čineći decu patološki zavisnom od sebe, čak i u zrelom dobu, svojim ponašanjem čine trajnu štetu deteti, i čoveku.

I svi koji smatraju da je dete, bez obzira na uzrast, samo i jedino krivo, ili odgovorno za svoje omaške lutanja i muke, u silnoj je zabludi. Kao odrasli moramo meriti, smišljati, taktizirati, posmatrati, govoriti u pravo vreme, u pravo vreme ćutati. Kao odrasli, i kao roditelji moramo biti spremni da prihvatimo odgovornost za sve mane, loše navike, nezadovoljstvo, mrzovolju, strahove svoje dece.

S druge strane, važno je da budemo svesni i činjenice da je dete, kao uostalom i svako drugo ljudsko biće, univerzum za sebe, i da pored svog našeg nastojanja da ga nečemu naučimo, naših zabrana, usmeravanja, vaspitanja, ono nekada bude drugačije od onoga čemu smo težili.

Zapravo, možda bi najpoštenije bilo da za sve detetove nesreće, osećaje nesigurnosti, nezadovoljstva, ružna ponašanja i strahove dobro i podrobno sebe preispitamo, možda i osudimo, a da sve njegove uspehe, postignuća i postupke vredne ponosa njemu samom pripišemo. I to bez razlike ima li 3, 7, 14, 20 ili 40 godina.

Jer svojoj deci dugujemo podršku, bez očekivanja da nam se za nju vrati zahvalnošću, dugujemo im iskrenost, ophođenje s poštovanjem, obraćanje ne iz pozicije autoriteta i superiornog, već sa mesta privremenog vođe i iskusnog učitelja i čuvara. Dugujemo im da ih od zametka, pa dok dišemo, posmatramo kao ličnosti, svoje, samostalne, slobodne, ličnosti odvojene od nas, nasleđa i okoline.

U obavezi smo da ih ne poistovećujemo sa sobom, drugim roditenjem, precima, da ih ne kinjimo, žigošemo i sputavamo genetikom, već da te gene, neminovno stečene, propiramo, tešemo, kalimo, prave brižljivo negujući, one druge neprimetno potirući.

Jer naša su deca novi ljudi. Ni jedno nije ponovljeno, ni jedno nije isto, ni jedno nije mi.

I zato, čak i ako u to ne verujemo, čak i ako ne sagledavamo da li i gde grešimo, zastanimo na tren. Pogledajmo dete koje stoji naspram nas i priznajmo, ne samo sebi, već naglas i javno – taj novi čovek, i mada pun strahova, pitanja, tuga, stoji pred svetom ispravljen, statit kao div, i zaslužuje poštovanje. Pa kad je već tako, ne dozvolimo da se ikada pogrbi.

Roditeljske novogodišnje odluke

Koliko god odluka da donesemo i koje god u Novog godini da ostvarimo, najvažnije su ipak one koje će našu decu učiniti bezbrižnijom, srećnijom i zadovoljnijom. Zato, roditelji, u Novoj godini, ako već to ne činite, ostvarite sledeće:

  • dozvolite svojoj deci da budu slobodna, nesputana, svoja, dokle god to njih ili druge ne ugrožava; nek budu mimo kalupa, strogih formi i onoga što se podvodi pod „moraš“;
  • neka se prljaju, povremeno budu neuredna, pogreše, kasne, budu zaneta, spora – život će ih vrlo brzo nauči da se ponašaju drugačije;
  • prihvatite potpuno ono što jesu i kakva jesu, bez komparacija, paralela ili poistovećivanja, bez prevelikih očekivanja i snova koji nisu njihovi – naša deca su jedna, neponovljiva i baš takva kakva jesu čarobna;
  • ne dozvolite da se osećaju odgovornom ni za šta što se dešava u svetu odraslih, za naš umor, strah, nezadovoljstvo, besparicu; nek budu bezbrižna i vesela – to je ono što je njima namenjeno;
  • volite ih još više, silnije, predanije, razumite ih snažnije noseći njihove malene cipele, podržavajte ih potpunije, snažite ih i hrabrite, i ne prestajte da ih čuvate.

Jer, kao što reče ona narodna priča, od ljubavi se, ljudi moji, zaista raste.

Izvor: Detinjarije