Danas se obeležava Svetski dan deteta, dan kada se svet obavezao da će zaštiti i unaprediti prava dece.
Ovaj međunarodni događaj je 1954. godine ustanovila Generalna skupština Ujedinjenih nacija, kako bi se skrenula pažnja javnosti na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju. Međutim, uprkos ogromnom napretku koji je ostvaren za decu od usvajanja Konvencije o pravima deteta 1989. godine, prava miliona dece širom sveta krše se svakoga dana, a deca se suočavaju sa velikim izazovima. Skoro 50 miliona dece je raseljeno iz svojih domova, 250 miliona dece živi u zemljama koje su pogođene sukobima, a milioni dece žive u ekstremnom siromaštvu. Pored siromaštva, veliki problem dece su i neadekvatna ishrana, onemogućen pristup obrazovanju i socijalizaciji, kao i vakcinaciji. Deca su, takođe, u mnogim slučajevima izložena nasilju, i kod kuće i u društvu.
Ovakvi datumi takođe predstavljaju povod da se govori o dobrobiti dece, društvenoj brizi, socijalnoj i porodičnoj zaštiti, ali postavlja se pitanje, šta je deci danas najviše uskraćeno i šta bi jedno detinjstvo trebalo da im pruži.
Deca kažu uvek znaju odgovor, i zbog toga je važno da pitamo njih, da čujemo njihovo mišljenje da čujemo sta oni imaju o tome da kažu. Sa jedne strane imamo njihove želje, a sa druge njihove potrebe. U ostvarivanju njihovih želja, potrebni su im naravno njihovi roditelji, odnosno staratelji, koji se brinu o njima i participiraju zajedno sa njima u ostvarivanju njihovih želja i zadovoljenju potreba. Pored dečjih želja, mišljenja i potreba, pravo svakog deteta je da ima vreme za igru, koja je primarna aktivnost. Kroz nju se uči, saznaje o svetu, ali i razvijaju veštine. Međutim, savremen način života, često im uskraćuje to pravo.
Deca su mnogo više unutra, u kućama, u zatvorenom prostoru. U urbanim sredinama, malo je prostora za izlazak napolje, na igrališta, a to je vrlo često pod budnim okom roditelja. Psiholozi ne žele da budu pogrešno shvaćeni, ali smatraju da je kontrola roditelja jako važna, kao i da je tanka granica između praćenja deteta i kontrole. Oni misle da smo mi ti, koji na neki način dehumanizujemo detinjstvo današnje dece.
Najveći problem današnjice jeste nedostatak prave dečije igre. Za dete do 7. godine, najvažnije je da bude spretno i okretno, a to se jedino može postići starim tradicionalnim igrama, koje su se izgubile u vremenu tehnologije i brzog načina života. Ako gledamo koje su igre najbolje, to su zasigurno one koje aktiviraju i povezuju velike i različite regije mozga, recimo lastiš, koji uključuje skakanje, rotaciju, ravnotežu, dinamičku komodaciju oka,… Deca u svakom pokretu moraju da razmisle sta je sledeće.
Dolazimo do zaključka, da je jedini posao deteta da se bezbrižno igra. Međutim, bitno je znati koje su igre dobre, a koje štetne po njih. Definitivno, dečje igre koje su obeležile drugu polovinu 20. veka u srpskim dvorištima, ulicama, školskim igralištima i ostalim mestima na kojima su nekad deca provodila detinjstva, i dalje su najbolja za razvitak mališana.
Svako društvo očekuje da njegova deca odrastu u zrele i produktivne članove društva, spremne da razumeju i poštuju prava drugih. Međutim, ne možemo to očekivati ako kao društvo zanemarujemo i uskraćujemo deci njihova osnovna prava.
I danas, u 21. veku, slobodno možemo reći da su prava dece širom sveta ugrožena, da štete njihovom zdravlju i razvoju i potpuno ih lišavaju prava na odmor i zabavu. Mnoga deca nikad ne završe školu i to najčešće devojčice ili hendikepirana deca. Zbog ugrožavanja prava na zdravstvenu zaštitu mnoga deca umiru od bolesti koje se danas uspešno mogu lečiti. Glad, zagađena voda i okolina još jedan su uzrok bolesti i smrti kod dece. U zemljama zahvaćenim ratom mnoga deca postaju vojnici, trpe torture i lišavanje slobode…
Prava dece tiču se svakoga i utiču na život svih nas. Zato je neophodno da odrasli i deca, širom sveta, razumeju pojam prava, da znaju koja su njihova, da nauče da saosećaju sa onima kojima su ta prava ugrožena i da budu osposobljeni da preduzimaju akcije u korist svojih prava i prava drugih.
025.rs/redakcija/Bojana Tomić
