Postoje izjave koje se vremenom zaborave. A postoje i one koje se, poput bumeranga, vrate tačno u čelo onoga ko ih je izgovorio. Izjava Aleksandra Dikića „Ko normalan ide u Kljajićevo, ajte molim vas“ očigledno spada u ovu drugu kategoriju. Jer, gle čuda — isti taj Dikić sada ide u Kljajićevo. Ne kao prolaznik. Ne kao lekar. Nego kao politički agitator.
Dakle, čovek koji je javno ismevao jedno mesto, sada dolazi da u tom istom mestu “mudro zbori”. Da li se u međuvremenu Kljajićevo na njegovoj skali pomerilo bliže „normalnom svetu“ ili se ti kriterijumi normalnosti fleksibilno prilagođavaju njegovoj dnevnoj dinamici — ostaje nejasno. Ipak, simbolika je kristalno jasna: ono što je juče bilo vredno podsmeha, danas je sasvim prihvatljiva bina.
I tu bismo možda mogli da stanemo, da se radi samo o klasičnom primeru političke nedoslednosti, da nije jedne „sitnice“ koja ovu priču čini daleko mračnijom.
Jer ne dolazi u Kljajićevo bilo ko. Dolazi LEKAR koji je u javnom prostoru izgovarao reči o streljanju, o „sečenju vrata“, o nasilju kao “metafori” — ili ne baš tako metafori. Znači ne govorimo o estradnom provokatoru ili o anonimnom komentatoru, već o čoveku koji radi u hitnoj hirurškoj službi. Jedan lekar. Čovek koji je položio zakletvu da spašava živote, da smanjuje patnju, da leči bez obzira na ime, selo ili političko opredeljenje. Taj isti lekar u javnom diskursu barata rečnikom koji više liči na ratni pamflet nego na odgovornu društvenu kritiku.
I sada, takav čovek, sa takvim izjavama u biografiji, dolazi kao POČASNI gost na skup građana. Kao neko ko treba da govori o problemima zajednice, o cenama groblja, o snegu, o buntu… Sudeći po njegovim prethodnim izjavama i o šok terapiji ili simboličkom streljanju neistomišljenika.
Sarkazam je ovde neminovan, jer je realnost već prešla granicu ozbiljnog. Kada lekar relativizuje nasilje, kada novinar koristi govor koji podseća na poziv na likvidaciju, a zatim bez trunke samosvesti dolazi u selo koje je prethodno javno ponizio — to više nije lapsus, to je obrazac.
Takođe, ako takva osoba može biti predstavljena kao legitiman gost zbora građana, onda problem više nije samo u njemu, već i u onima koji su odlučili da takav govor predstave kao prihvatljiv ili još gore-poželjan.
Na kraju, možda pravo pitanje više nije „ko normalan ide u Kljajićevo“, već
ko normalan smatra da lekar koji vređa i govori o streljanju treba da bude gost zbora građana?
