Svaki roditelj bi želeo da zna što više o svom detetu, da ostavri odnos u kojem postoji međusobno poverenje, bez laži, situacija u kojoj dete može mami i tati da se obrati za sve, bez ustručavanja. Ipak, tinejdžeri imaju svoj svet u kojem je važno da ne prelazite granice, ali je važno i da budete upućeni u život vašeg deteta.
Najčešće roditelji počinju da postavljaju deci previše pitanja, a što više pitaju, deca sve manje odgovaraju na njih. Predškolci se prave da ne čuju, ignorišu, odgovaraju jednosložno, a kod tinejdžera iritaciju izazivaju mamine “zašto i kako” , jer se na njih gledaju ne kao na brigu, već kao na kontrolu i pritisak, koji im uopšte nisu potrebni.
Ruski psiholog i pedagog Olga Martinova otkriva koja pitanja roditelji nikada ne treba da postavljaju detetu:
1. Koga više voliš: mamu ili tatu?
Čudno, ovo pitanje se često postavlja deci svih uzrasta. Ponekad sami roditelji, ponekad rođaci ili čak slučajni poznanici. Ali to ne menja suštinu: ova formulacija zbunjuje dete. Kako god da odgovori, verovatno će se još dugo osećati krivim. I potpuno je neprihvatljivo da tata ili mama postavljaju takvo pitanje. Roditelj koji je zabrinut zbog ovoga mora prvo da se pozabavi sopstvenim iskustvima.
2. Pa, šta si danas opet uradio?
Čak i ako je vaš broj zabeležen u telefonu direktora škole, a dete čuje samo komentare nastavnika, to ne znači da umesto “Zdravo!” roditelji sada treba da ga pozdravljaju samo takvim pitanjima. Čak i ako je vaše dete izvor glavobolje svima oko vas, ne morate da komunicirate sa njim kao da ni svet oko vas ni vi sami ne očekujete ništa dobro od njega. Samo videći ono najbolje u detetu, samo ako iskreno verujete u ovo najbolje u njemu, možete mu zaista pomoći. O principima podizanja roditelja uspešne dece možete pročitati u našem članku .
3. Kako stoje stvari u školi?
Jesi li uradio svoj domaći zadatak? Jeste li doručkovali danas? Jesi li namestio krevet? Sva ova i slična pitanja (često dolaze jedno za drugim, poput naučenog teksta) neće vam pomoći da uspostavite komunikaciju sa detetom, već će mu samo ostaviti utisak da je vaše interesovanje za njegov život površno. Uzgred, i sami možete pomoći svom detetu, na primer, da nauči da dobro i brzo radi domaći zadatak.
Tata ironično primećuje kada vidi ocenu na testu. Roditelji često pitaju svoje dete zašto ono nije uradilo nešto kao njegov drug, zašto nije uspelo u nečemu kao njegov drug iz razreda. Ali upoređujući uspehe deteta, odrasli rizikuju da ga pretvore u neurotičnu osobu koja je stalno nezadovoljna njegovim rezultatima. Nelaskava procena ne izaziva želju za postizanjem rezultata, već izaziva emocije – iritaciju, ljutnju, ogorčenost. Zamislite samo kako će, kao odgovor na vaše poređenje vašeg deteta sa njegovim akademski uspešnijim drugovima iz razreda, ono početi da vas poredi sa drugim roditeljima na isti način. Nije baš motivišuće, zar ne?
4. Zašto ti treba novac? Još si mali!
Setite se kako smo u detinjstvu želeli da što pre postanemo odrasli i kako smo bili uvređeni snishodljivim stavom starijih. U ovim rečima postoji zrno nepoverenja u detetu. Ali glavna greška roditelja je drugačija. Finansijske veštine se takođe razvijaju od malih nogu. Ako odrasli imaju drugačije mišljenje, ne žele da mešaju decu u finansijske stvari, onda im čine medveđu uslugu. Džeparac uči dete da ne troši previše, da štedi novac i da ne kupuje spontano. I bolje je da što ranije počnete da podučavate svoje dete finansijskoj pismenosti, prvo u formatu igre, a zatim kroz rukovanje džeparcem, piše Parents.ru.
Kako izgraditi dijalog
Šta treba da pitate svoje dete? Pre svega, važno je da razumete svrhu razgovora. A onda su analizirali: da li će moje pitanje o domaćem zadatku zaista pomoći detetu da oseti moje interesovanje? Da li bi mu pomoglo da se oseća podržano od mene ako ga pitam da li me voli? Ako pitanja nisu baš dosledna, ovo je razlog da razmislite šta je bolje ne postavljati. Da biste podržali, pojasnite kako možete pomoći. Da biste uspostavili kontakt, pitajte šta vaše dete zaista zanima.
