Your API key has been restricted. You may upgrade your key at https://www.weatherbit.io.
Search
Close this search box.

Šta da uradite kada je dete nezahvalno: Psiholog otkriva kako da odgovorite tinejdžeru

Dete i mama

Ruska psihološkinja AnastasijaRubcova ističe da su teškoće i ograničenja ponekad korisni za decu tinejdžere. Evo njenog saveta i primera kako da pravilno odgovorimo na provokacije i nezahvalnost tinejdžera:

Prijateljica je dovela sina na more. Sin je zgodan, moderan dečak od 12 godina, još nije baš tinejdžer, ali skoro. Izašao je na plažu, prezrivo napućivši usne, govoreći da je to zapravo tako, na stenama sa leve strane ima algi i nema padobrana. U Dubaiju je bilo padobrana.

“Nastja”, piše mi prijateljica, “kako da ga utešim? Šta ako ne bude uopšte hteo da se kupa? Šta da radim?”

Napisala sam joj “Probajt lokalnu ribu i vino. To je moj profesionalni savet.”

Ćerka drugog prijatelja, šarmantna devojka koja izgledala kao Hermiona, optužila je roditelje da im je kuća previše prašnjava i neuredna. “Prokletstvo”, kaže prijatelj, skoro plačući, “slažem se, haos je, nemam vremena za usisavanje, onda predam izveštaj, onda otrčim u bolnicu da vidim tetku Lenu, pa odem na trening – pa, možda nije trebalo da idem na trening, mogla sam da usisavam za to vreme.”

Drugoj prijateljici, ćerka je rekla sa prezrivom grimasom: “Pa, hoćeš li mi konačno kupiti x-box u junu ili opet imaš premalo novca?” Moja prijateljica se stidi jer zaista nema dovoljno novca i novac joj je potreban za nešto drugo. I ona nije samo sjajna majka koja svom detetu obezbeđuje sve što je potrebno (uključujući toplinu, podršku i bicikl), već krivac koji nema dovoljno novca za x-box tri meseca.

Dakle, ovo je zamka.

Zanimljivo je da u ovu zamku najčešće upadnu najodgovorniji i najosjetljiviji roditelji. Oni koji se zaista trude i stalno misle kako se njihovo dete oseća. Oni kojima je svejedno, imuni su na zamerke, dok trpe roditelji čiji su troškovi “za dete” (učenje, vaspitanje, lečenje, zabava, moderne stvari) ako ne najveća, onda svakako primetna stavka u budžetu. Ali ipak, uplašeni knjigama o traumi iz detinjstva i roditeljskoj bešćutnosti, i sami beskrajno sumnjaju: ne radim li dovoljno, oh, zar ne radim dovoljno? Zašto onda detetu nije dovoljno? Možda bi trebalo da se potrudimo više?

Ne. Moramo da pokušamo manje.

Svi mi (ok, ne svi, ali mnogi) delimo iluziju da ako smo dobri, brižni roditelji, trudimo se da sve uradimo kako treba, onda će se detetu “dopasti”. On će to ceniti. On će biti zahvalan.

U stvari, dete je veoma loš procenitelj. On nema pouzdane kriterijume po kojima bi mogao da oceni naš roditeljski rad kao „dobar“ ili „loš“. Ima vrlo malo životnog iskustva, nikada nije bio na našem mestu, osećanja ga i dalje često varaju. Naročito tinejdžere, čiji se hormoni uglavnom bacaju napred-nazad kao lopta.

Dete će – kao i svaka osoba – misliti da nam je sve lako i ništa ne košta: čak i čišćenje, čak i zarađivanje novca. A ako nešto ne uradimo, to je iz inata i glupe tvrdoglavosti. Dok ne sazna da to nije istina.

Dete – kao i svaka osoba – će verovati da je “dobro” kada je bolje od “normalnog”. A ako su mu zimsko more u Dubaiju, pokloni, moderni uređaji, čistoća u kući i povrh svega pažljiv, strpljiv roditelj njegovo “normalno”, onda, s jedne strane, možete biti srećni zbog njega, ozbiljno. S druge strane, on zaista nema načina da zna da postoji neko drugo “normalno”. I to se dešava.

Dete ne može da proceni koliko nas to “normalno” košta. On ne vidi čega se odričemo i koliko se trudimo. I nije posao deteta, a pogotovo tinejdžera, da nam kao roditeljima daju zasluženo peticu. I, naravno, to nije stvar društva – i ono, kao beba, veruje da treba da se trudimo još više, i ponovo, i ponovo, i ponovo. Samo mi sami sebi možemo dati ovu peticu. Možemo, pa čak, rekla bih, i trebalo bi.

Mi – ne deca i ne spoljni gledaoci – nekako osećamo tačku u kojoj se transformacija dešava. Kada se naša deca od nežnih beba kojima je potrebna ljubav, toplina, sigurnost i “najbolje od svega”, pretvore u tinejdžere kojima je potrebno nešto sasvim drugo. Treba im nešto da prevaziđu i da se izbore sa tim. Potrebne su i poteškoće i ograničenja.

Ponekad, zamislite, treba im reći: “Da li je prljavo? Mili, sredi i operi podove. Ti si lenj, ali veruj mi, ja sam mnogo lenja. I ja sam stvarno, stvarno umorna.”

Ponekad je veoma otrežnjujuće za njih da čuju: “Ne voliš more? Pa smisli nešto da mi ne pokvariš odmor, jer mi se ovde sviđa.” Pa čak i ova glupa roditeljska fraza koja nas je razbesnela u detinjstvu: “Da li ja štampam novac?” – ponekad može osvestiti. Mi ih zaista ne štampamo.

I znate, deci zaista treba neko da im kaže o novcu. Da ih je prilično teško zaraditi. Često nema dovoljno novca za nešto, i to je normalno. Mi, roditelji, nemamo nigde skriveno beskrajno bogatstvo i snagu, strpljenja i požrtvovanja. To je šteta.

Ali biće bolje za sve ako dete ovo shvati pre nego što napuni 18 godina. ajbolje je da sami uočimo svoje zasluge. Tada će dete, ako mu se posreći, primetiti ne samo ono što roditelj ne kupuje i ne radi, već, slučajno, i ono što roditelj radi. Ne prašina na policama, već činjenica da ju je u prethodnih 10 godina neko periodično brisao. Da ima hrane u frižideru, a dete ima tenis i učitelja engleskog. Umetnost je pokazati detetu ovo bez napada. Ne zauzimajući poziciju tužioca i ne ubacujući naglo reč “nezahvalan”.

Vaše dete nije nezahvalno, ono je neiskusno. , zašto onda detetu ne pokazati na čemu možete biti zahvalni drugoj osobi? Da, za sve, bukvalno sve je moguće – i za spremljenu večeru i za patike na poklon, za utehu i za to što nam se odeća magično pere, za to što neko planira naš odmor i toleriše naše prijatelje u svojoj kući. Ali ni dete ne zna kako da zahvali. Pokažite mu. Ova veština se ne formira sama od sebe i ne uzima se iz vazduha. Učenje zahvalnosti je neprocenjivo.

To je mnogo korisnije od veštine “da se neko drugi smatra krivim”. Ili veštine – “ja sam nezadovoljan”. Jednog dana će vam zahvaliti na tome. Možda. U međuvremenu probajte ribu i vino.”

Tagovi:
Pročitajte još: