Your API key has been restricted. You may upgrade your key at https://www.weatherbit.io.
Search
Close this search box.

Ana Frank: „Želim da živim i nakon smrti!“

Ana Frank

Anelis Mari Frank je rođena 12. juna 1929. godine u Frankfurtu na Majni, u osvit rađanja fašizma i nacizma, koji će je veoma mladu i usmrtiti. Otac Oto, majka Edit, njena starija sestra Margo i Ana bili su jevrejskog porekla. Ana je umrla od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzen nadomak Hanovera, 1945. godine.

Ana Frank živela je od 1933. godine u Amsterdamu sa porodicom, gde su izbegli od nacista koji su pod Hitlerovim vođstvom preuzeli Nemačku i počeli progon jevreja, a sve nadajući se da će tamo u Holandiji biti bezbedni. Ipak, brzo nakon početka rata do tada neviđenih razmera, nacizam se prelio po svim evropskim državama, pa su Frankovi od 1942. morali da se skrivaju i to samo iz razloga što su bili – jevreji. Godine jevrejskog progona i ubijanja u ratnim zločinima koji su se praktično neskriveno sprovodili, porodica Ane Frank provela je na adresi Prinsengraht 263 u Amsterdamu. Vreme provedeno u skrovištu, devojčica Ana iskoristila je da svoje misli i događaje koji su se tamo zbivali zapisuje. Za svoje godine, iznenađujuće zreo i sabran tok misli, postaju planetarno poznati i za njeno ime i biografiju svetska javnost saznaje je tek kada je 1952. osvanuo njen dnevnik koji je, kao tinejdžerka, vodila tokom vremena koje je sa porodicom provodila u skrovištu, sve do odvođenja u logor. Spise je sačuvao i objavio jedini preživeli član porodice Frank, otac Oto.

U dnevniku nazvanom „Kiti“, čiji prvi zapis datira iz 12. juna 1942. godine, na Anin 13. rođendan, saznajemo kako porodica Frank i pridruženi članovi provode vreme dok se kriju u skloništu iza kancelarija Aninog oca. Saznajemo i da ovoj maloj grupi pomažu Otovi najlojalniji prijatelji iz „spoljnog sveta“, koji ih opremaju hranom i osnovnim potrepštinama. U tim redovima, čitajući, osećamo Anine najdublje i najtananije delove duše, a njeno pisanje odaje nam da joj dnevnik i igra rečima služe kao bekstvo od turobne svakodnevice. Dve godine Ana „izveštava“, gotovo svakodnevno, o životu u skrovištu. Ipak, sumnje i strahovi porodice Frank, kao i njene lične, da će biti otkriveni i verovatno ubijeni, obistinjuju se kada nacisti avgusta 1944. pronalaze skrovište i sprovode ih u logor Aušvic-Birkenau, odakle su dalje deportovani svako na različitu stranu. Poslednja zabeleška u devojčicinom dnevniku ostavljena je 1. avgusta iste godine.

Prema istorijskim faktima, Ana i njena sestra Magda su iz Aušvica sprovedene u Bergen-Belzen, majka Edit strada u Aušvicu, a otac Oto uspeva da izbegne smrt i da živ dočeka kraj rata.

Dnevnik su, sasvim slučajno, pronašle i sačuvale Otove prijateljice Mip Gis i Bep Foskujl, koje su zapise predale Otu nakon završetka rata i njegovog spasavanja. Videvši u dnevniku rečenicu „Ne želim da živim uzalud, kao većina ljudi. Želim da živim i nakon smrti!“, Oto se predano posvetio uređivanju spisa, a kada su objavljeni, najpre pod razivom „Tajno skrovište“, doživeli su veliku popularnost. Knjiga je prevedena na mnogo svetskih jezika, pretočena je i u film, kao i u mnoge pozorišne predstave, a milioni ljudi širom sveta postali su „verni“ čitaoci Ane Frank, devojčice koja je sanjala da postane spisateljica i koja je to, makar posthumno, ostvarila.

Tagovi:
Pročitajte još: