Kada tek razviju govor, deca često izvrću glasove, menjaju raspored reči u rečenici i reči zamenjuju svojim izmišljenim, često ozbegavajući da je izgovore ispravno. Mnogi ljudi misle da ako razgovarate sa detetom na “detinjastom” jeziku, ono će vas jasnije razumeti. Na primer, mame počinju da izgovaraju reči onako kako ih dete govori, smatrajućid a će je dete tako pre poslušati i bolej razumeti. Ali ne – ne postoji poseban dečji jezik. Ako kažete “njam-njam” umesto “jedi”; “brm-brm” umesto “auto”; “av-av” umesto “pas” – rizikujete da ugrozite razvoj bebinog govora.
Jasno je zašto roditelji namerno “iskrive” usmeni govor – iz emocija, talasa bezgranične nežnosti i ljubavi prema svojoj bebi. Umesto da pričaju, roditelji najčešće počinju da “brbljaju” sa šarmantnom bebom, takođe iz emocija. Iako ponekad mogu pokušati da sakriju nespretnost ili neiskrenost. A stručnjaci veruju da tepanje nije tako bezopasna stvar kao što se čini. Detetu će biti teže da nauči da govori.
Evo šta o tome smatra Vlada Latkovskaja, specijalista za razvoj deteta iz Rusije:
Verovatno je bilo kojoj odrasloj osobi teško da, kada vidi slatku decu, odoli da ne počne da šuška sa njima, izražava radosne emocije kroz osmeh, tihi ton glasa i “detinjaste” reči. Ovo se manifestuje instinktivno. Postoji pozitivan aspekt ovog fenomena – beba, koja još nije u stanju da prepozna značenje reči, sluša i navikava se na meku, dirljivu i prijateljsku intonaciju, ali oštri glasni zvuci mogu da je uplaše. Beba pažljivo gleda u govornika, u njegovu artikulaciju i vremenom će početi da ponavlja i pokrete usana i zvukove. I tu problemi mogu da čekaju.
Stoga, kako on odrasta, roditelji treba da minimiziraju izobličenje reči i pojedinačnih zvukova. Dete sa kojim se razgovara na pogrešan način razvija iskrivljenu predstavu o leksičkoj i gramatičkoj strukturi svog maternjeg jezika. Ako od detinjstva stalno čuje pogrešne oblike reči, onda će oni postati njegova norma, on će zapamtiti ovaj izgovor i biće veoma teško ponovo razvijati način govora kod deteta.
Pošto se od ranog detinjstva naviklo na činjenicu da govor zvuči nejasno, dete će imati poteškoća u savladavanju pisanja, jer je osnova ove veštine dobro razvijen fonemski sluh. Nakon što nauči napamet pojednostavljene reči, dete će jednog dana neizbežno morati da nauči nove – prave. Pored toga, zamene reči se često ne odbacuju. To otežava detetu da sagleda gramatičku stranu govora; jednostavno rečeno, pogrešno će slagati imenice i konjugovati glagole.
Dete može imati psihičke probleme u budućnosti. To se dešava kada sin ili ćerka odrastu, a roditelji nastavljaju da “šuškaju” i tepaju i preterano deluju sa nežnošću. Ali takva komunikacija detetovim razumevanjem se “čita” kao signal superiornosti nad samim sobom: kažu, još sam mali i nedovoljno dobar da odrasli komuniciraju pod jednakim uslovima. Otuda nedostatak samopouzdanja i nezrelost.
Naravno, blag, brbljav način komunikacije je mnogo lakši i razumljiviji za dete, ali lakše ne znači i bolje. Odrasli treba da budu u stanju da se prilagode uzrastu svog deteta, koje raste, sazreva i širi svoje vidike. Veruje se da posle godinu dana morate jasno i jasno da razgovarate sa svojom bebom.
Kako komunicirati sa detetom?
Bliski kontakt je veoma važan u komunikaciji sa decom. Deca treba da jasno vide vašu artikulaciju, da čuju jasne zvukove i pismen govor. Zato je preporučljivo ograničiti vreme koje dete provodi uz tablet, TV i telefon. Audio knjige su bolje.
Preporučuje se gledanje starih igranih crtanih filmova, jer su likove izgovarali glumci i spikeri, pesme su izvodili profesionalni pevači, a artikulacija samih likova bila je dobro nacrtana.
Niko ne kaže da treba da prestanete da budete “nežni” sa svojom bebom. U retkim slučajevima, da bi se dete mamilo ili umirilo, dozvoljeno je tepanje. Ako zaista želite da pokažete svom detetu svu svoju ljubav i naklonost, bolje je da to pokažete koristeći samo dva pristupačna i efikasna psihološka alata – meku intonaciju i niži ton.
Glavna stvar je da se prema detetu odnosimo sa poštovanjem, kao prema nezavisnoj osobi!
