Emocionalna pismenost

Sposobnost da se „čitaju” svoja i tuđa emocionalna stanja i da se rečima opišu osećanja nije ista kod svake osobe. 

Iako svaki čovek doživljava emocije, ljudi se razlikuju prema tome koliko su u stanju da ih prepoznaju kao takve i da ih povežu sa određenim događajem ili misaonim tokom. Na jednom kraju spektra su oni koji nisu u stanju da rečima opišu šta osećaju, a na drugom kraju su oni koji veoma dobro prepoznaju kako svoja, tako i tuđa osećanja, čak i onda kada su samo diskretno izražena. U odnosu na to kako i koliko neko „čita” svoja i tuđa emocionalna stanja možemo govoriti o emocionalnoj pismenosti i nepismenosti.

Emocionalno nepismeni su oni koji nisu u stanju niti da dožive diferencirana osećanja niti da ih imenuju. Najteži oblik emocionalne nepismenosti je kod onih ljudi koji doživljavaju emocije kao telesne osete u različitim delovima tela, ali koji ih ne prepoznaju kao emocije. Oni nekada nisu sigurni da li to što osećaju u telu jeste početni znak neke organske bolesti ili je samo reakcija na neku životnu situaciju. Zbog toga su skloni da te senzacije tumače kao početne znakove bolesti što ih usmerava na bavljenje telom, a ne situacijom koja ih je zapravo izazvala.

Put u psihosomatske bolesti

Kod ovih ljudi se pojavljuju snažna, difuzna emocionalna stanja koja doživljavaju u celom telu, a koja opisuju kao snažnu neprijatnost ili prijatnost. Ovakve nedovoljno definisane emocije snažno aktiviraju celokupno telo, tako da postoji sklonost ovakvih osoba ka psihosomatskim bolestima. Proučavanje povezanosti onih telesnih bolesti koje su nastale zbog hroničnih emocionalnih stanja, pokazalo je da postoji jedan procenat bolesnika koji spadaju u kategoriju aleksitimičara. Izraz aleksitimija je kovanica koja označava one koji su „bez-reči-za-osećanja”, to jest one koji ne mogu da imenuju i rečima opišu svoje emocionalno stanje.

Kada je neko sposoban da imenuje osećanje koje doživljava tako što na primer kaže: „Ja sam ljut”;„Ja sam se uplašio”, tada pokazuje početnu emocionalnu pismenost. Što većim fondom reči za osećanja raspolaže neka osoba, ona više razlikuje pojedina osećanja kao pojmove i u stanju je da tačnije prepozna i opiše šta oseća. Iz tog razloga je važno da roditelji deci imenuju emocionalna stanja koja ona doživljavaju tako što im govore: „Ti si sada ljut”; „Ti si sada uplašen”, itd. Na osnovu toga ona će biti sposobna da kasnije rečima opišu ono što osećaju.

Sledeći stepen emocionalne pismenosti je kada je osoba sposobna da svoje emocionalno stanje poveže sa određenim događajem ili misaonim tokom. Ona je tada sposobna da razmišlja o situaciji tako što preispituje bilo samu situaciju bilo svoju emocionalnu reakciju. Mnogi ljudi smatraju da je situacija ta koja je „uzrokovala” ili „stvorila” dato osećanje, iako je zapravo osoba ta koja je na ovaj ili onaj način razumela situaciju i odreagovala emocijom. Dok prvi prevaljuju odgovornost za nastanak emocije na samu situaciju, drugi prihvataju da su oni ti koji su odgovorni za svoju emocionalnu reakciju.

Dva nivoa saosećanja

Kada je osoba u stanju da razume sopstvena osećanja i da ih povezuje sa životnim situacijama ili svojim misaonim tokovima, ona postaje sposobna da pretpostavi kako se osećaju drugi ljudi u sličnim situacijama. Tako nastaje sposobnost za empatiju – uživljavanje u emocionalne reakcije drugih ljudi.

Postoje dva nivoa empatije. Na prvom nivou osoba polazi od pretpostavke da su svi ljudi kao ona, i da se u datoj situaciji osećaju isto kao što bi se ona osećala u datoj situaciji. Viši nivo empatije je kada osoba polazi od pretpostavke da su ljudi različiti od nje, kada razume tu razliku i kada može da pretpostavi kako se u datoj situaciji oseća neko ko ima drukčije vrednosti i poglede na svet nego što su njeni.

Najviši nivo emocionalne pismenosti je emocionalna interaktivnost kada ljudi razumeju izražavanje osećanja kao poruke ili transakcije. Na primer: izražavanje straha kao traženje zaštite, izražavanje ljutnje kao zahtev za promenu ponašanja. Na tom nivou osoba se sa lakoćom kreće kroz socijalni svet, ostvaruje dobre odnose i postiže svoje ciljeve, što je glavna dobit koju donosi emocionalna pismenost.

Izvor: Zoran Milivojević – Politika