Vaše dete sve češće dolazi iz škole uznemireno. Drugar mu je rekao nešto zločesto, uporedio ga sa nekim drugim vršnjakom, ali u negativnom svetlu ili ga je naterao da se oseća manje vrednim i sposobnim za nešto.
Kao roditelj, imate prirodnu potrebu da zaštitite svoje dete. Možda ćete ipak morati da se suzdržite da ne otrčite u školsko dvorište, ne unesete se u lice tom detetu i upozorite ga da razmisli pre nego što progovori sledeći put tako nešto vašem detetu. Ali, kao odrasla osoba razumete da nije dobra ideja delovati impulsivno.
Evo šta stručnjaci kažu da roditelji mogu da urade da pomognu deci da prepoznaju i da se izbore sa toksičnim ponašanjem drugara.
Šta čini ponašanje deteta toksičnim?
Izraz “toksično” može se koristiti kao grub način da se neko dete opiše kao da nije tako fino prema drugom, ali to je tačan opis obrasca ponašanja koji neka deca pokazuju. Toksičan prijatelj nije neko ko jednom kaže nešto zlonamerno, pa potom oseća kajanje i izvinjava se.
Kada želite da potvrdite svoju sumnju da je dete, vaše ili tuđe, toksično, zapitajte se da li ono takvo ponašanje ponavlja, stalno i dosledno u većini situacija. To je za HuffPost rekla i An-Luiz Lokhart, pedijatrijski psiholog iz Teksasa. Možda će kod ove dece čak i uslediti izvinjenje, ali ova vrsta prijatelja će ponoviti ovo ponašanje u onome što može postati začarani krug. Ili se mogu ponašati ljubazno kada su odrasli prisutni, ali pokazuju okrutnost iza zatvorenih vrata.
– Ako te tvoj prijatelj stalno omalovažava i vređa i govori loše stvari o tebi i gura te u nevolju i loše raspoloženje, da li je to zaista prijatelj?.- rekao je Lokhart. Odgovor može biti očigledan odrasloj osobi, ali ne tako jasan vašem detetu.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih bi se dete moglo ponašati na loš način. Ovoj deci „nedostaje neka emocionalna regulacija i emocionalna inteligencija“, objasnila je Erin Leonard, psiholog koji je mnogo pisao o ovoj temi. Neki od njih, rekla je ona, možda imaju nedijagnostikovani opozicioni prkosni poremećaj, poremećaj ponašanja koji ih može učiniti neprijateljskim prema svima sa kojima su u interakciji, a ne samo prema drugoj deci.
Drugi mogu pokazati neprijateljsko i neljubazno ponašanje zbog nesigurne privrženosti. Toksičan prijatelj je „dete koje ne zna da je nesigurno“, rekao je Leonard, „dete koje se oseća duboko nesigurno i kompenzuje narcizmom“. Ono na taj način želi da nadoknadi nesigurnost.
– Da bi se osećali sigurno u prijateljstvu, ovakva deca moraju da ponize drugo dete. – objasnila je Leonard. Obeležje toksičnog deteta je da su potpuno nesvesni i nije ih briga kako njihovi postupci i reči utiču na nekog drugog.
Kako jedno dete može da reaguje na toksično ponašanje drugog?
Iako je razumljivo da se vaše dete oseća defanzivno i da želi da odgovori podrugljivom replikom, ovo češće eskalira sukob i može da dovede do toga da oba deteta budu podjednako odgovorna za nepravdu i problem. A nije tako. Što ujedno može da bude upravo ono što toksičan drug i želi.
Pomozite svom detetu da smisli nekoliko načina na koje može da reaguje, a koji će verovatnije ugasiti ponašanje toksičnog druga. Pre svega, posavetujte ga da zanemari takvo ponašanje i da se udalji. Konflikt se izbegava kada vaše dete odbije da učestvuje u razmeni.
Ako to ne deluje, recite mu da postavi granicu. Vaše dete može jednostavno da kaže: „Moraš da prestaneš da govoriš loše stvari (da me zadirkuješ ili da mi se rugaš)”. Ako prijatelj pređe postavljenu granicu, dete treba da imenuje takvo ponašanje i da otvoreno kaže “Ti si zao”, ‘Ti me vređaš”, ‘Ti si nepristojan”… Imenujući ono što se dešava, vaše dete odbija da bude isprovocirano da reaguje sa više zlobe.
Takođe možete da posavetujete svoje dete da se složi sa drugom ili da mu odgovori nešto neočekivano. Možda zvuči čudno, ali ovo može biti opcija za decu koja su starija i imaju sofisticiraniji smisao za humor.
– Kada neko kaže nešto što vam se ne dopada, ponekad ako odgovorite ili učinite nešto što ne očekuju može da ih odvrati od zadirkivanja – objašnjava rekla je Lokhart. Primera radi, ako dete kaže: „Zašto čitaš tu knjigu? To je za bebe“, vaše dete bi moglo da odgovori: „Vaa, vaa, ja sam beba“. Klinac koji je dao gadan komentar verovatno neće znati kako da reaguje na to.
Kako roditelj može da pomogne
Najvažnija stvar koju roditelj treba da uradi jeste da poštuje koliko to boli njegovo dete i da ne umanjuje problem. Ako mu dozvolite da bude zabrinut i pokažete razumevanje, onda će vam se dete otvoriti i nastaviti da razgovara sa vama. Umesto da uskačete sa predlozima, slušajte svoje dete i napravite prostor za njegov bol.
Nakon što saslušate i potvrdite njegova osećanja razgovarajte sa svojim detetom o strategijama, poput gore navedenih, koje bi moglo da koristi da odvrati zlonamerno ponašanje. Možete da igrate uloge sa svojim detetom da biste mu pomogli da shvati koji odgovori bi mogli da mu odgovaraju.
Oni takođe mogu da razgovaraju sa vama nakon incidenta i podele kako su se osećali govoreći šta su uradili ili šta su možda rekli umesto toga. Ako vaše dete teško razume da je ponašanje prijatelja toksično, Lokhart predlaže da razgovarate o tome šta čini dobrog prijatelja. Ona čak preporučuje da iznesete markere i papir ili tablu da biste napravili listu.
Filmovi i televizija su još jedan dobar način da se deca angažuju na temi prijateljstva. Možda su otvoreniji za razgovor o interakcijama izmišljenih likova nego o ljudima u svom životu.
– Na osnovu onoga što vam govore, možete da saznate mnogo o tome šta oni vide kao pozitivno, a šta vide da nije tako pozitivno kada je u pitanju interakcija sa potencijalnim prijateljima – rekla je Lokhart.
Šta roditelji ne bi trebalo da rade?
Kada razgovarate sa svojim detetom o njegovom prijatelju, možda će vam biti primamljivo da kažete beskorisne i ružne stvari o toj osobi ili njenom ponašanju. Ali, ako želite da inspirišete svoje dete da bude bolja osoba, morate se odupreti ovom porivu.
– Mi stvaramo toliko mnogo pretpostavki o ponašanju ljudi i etiketiramo ih kao siledžije i toksične, ta osoba je možda samo povređena i ne zna kako da se nosi sa tim. Možda nisu ni shvatili da su neosetljivi. Zato mislim da ne smemo dozvoliti našoj deci da prenagljuju sa zaključcima i osuđuju druge ljude zbog njihovog ponašanja, kada ne znamo šta pokreće njihovo ponašanje – poručuje Lokhart.
Druga stvar koju ste u iskušenju da uradite, da krenete pravo u školsko dvorište? Ili možda odmah razgovarate telefonom sa učiteljem ili roditeljem drugog deteta? I tu bi trebalo da se uzdržite.
– Intervenišući i pokušavajući da reši problem, roditelj će ga samo pogoršati a, to je ponižavajuće i sramotno za decu. To im takođe govori da ne znate kako da rešite svoj problem – upozodrava psiholog.
Umesto da skočimo da ih spasemo, možemo pomoći deci da se „zalažu za sebe i pronađu svoj glas”. Vaš cilj nije, barem ne prvenstveno, da uvučete drugo dete u nevolju. Želite da pomognete svom detetu da razvije alate koje može da koristi kada naiđe na ovakvo ponašanje bilo koga, u bilo kom okruženju.
