Dete se rađa slobodno i oslobođeno od strahova, stida, krivice, predrasuda i drugog tereta koje je na leđima odraslih ljudi. Evo šta je jedna mama naučila iz svog iskustva – koje strahove najčešće prenosimo na svoju decu.
Kada mi se rodila najstarija ćerka, shvatila sam da stojim na humku usred močvare. Pogrešno te hranim, pogrešno te oblačim, ne znam dovoljno pesama, onda pogrešno pričam, pogrešno objašnjavam, vrištim, ne znam kako da se izvinim, ne stvaram ljubav, ne znam da obuzdam iritaciju, nedovoljno se razvijaš, malo je krugova, mnogo krugova, ovo su modrice ispod očiju ili samo tanka koža, puno crtanih filmova, vakcinacije nisu po rasporedu, izabrali smo loš grad za život , ali ne, normalno je, ja sam užasna majka, i iako ne, “dovoljno dobro”, sve je dobro, oh ne, sve je loše…
Knjige o roditeljstvu su napisane da pomognu roditeljima koji se bore, a ne da se osećaju krivim. Ali što sam više čitao, to je moje samopouzdanje postajalo sve snažnije da sve radim pogrešno. Ispao je začarani krug: stidim se i plašim, grešim – idem da čitam kako da ispravim i uradim kako treba – užasavam se što sam sve uradila potpuno i osećam još više krivice i straha od ponovo grešim – od nervoze ponovo grešim sa decom, a ispostavilo se da sam ih zarazila svojim strahom i stidom i još više patim.
I tek tada, nakon što sam uložio velike napore, setila sam se zašto čitam – da to ispravim i nastavim da radim ispravno ili jednostavno bolje. To se dogodilo samo mirno, tek posle veoma bolne analize sopstvenih strahova, osećanja inferiornosti, stida i krivice, koje je trajalo od detinjstva. Veoma je odvratno i zastrašujuće u ovom procesu otkriti da svom detetu govorite iste fraze koje ste čuli u detinjstvu, pa čak i pomislili da nikada ne biste rekli takve stvari svojoj deci. Ali sve dok unutra nema mira i reda, ovaj otrov će iskočiti.
Zaista želim da moja deca vole sebe, da budu iskrena, prema sebi i drugima, slobodna i samouverena. Sve ovo se može razvijati samo na ljubavi, prihvatanju i smirenosti.
Evo koje strahove prenosimo na svoju decu:
• Strah da ne budete voljeni, napušteni i, kao rezultat, ne volite sebe
Ne možete da kažete detetu: “Ostaviću te ovde”, “Policajac (veštica, žaba, zmija) će te odvesti”, “Kome si takav potreban”, “Nikad neću razgovarati sa tobom” , “Zašto me ovako kažnjavaš”, “Poslaću te u sirotište, neka te tamo vaspitavaju”…
• Strah od toga da budete “loši” i sramota što ste sami
Ono što izaziva dvostruki život kod odrasle dece, a potom i kod odraslih, jeste strah i nevoljnost da priznaju svoje greške i zatraže oproštaj. Kada dete ne može pravilno da procesuira svoju grešku, ne može da prizna jer mu nije data prilika da ispravi situaciju ili se bar izvini.
“Treba da se stidiš”; “Normalna deca ovo ne rade”; “To je to, kasno je da tražiš oproštaj”; “Radi šta hoćeš sada”… Kasnije se to može razviti i u strah od pokušaja nove stvari, radikalno menjajući vaš život. Čovek zaglavi jer se plaši neuspeha, plaši se da ne ispuni očekivanja i ne razume da je neuspeh i iskustvo, izvor znanja.
• Strah od ismevanja
Kada se dete (a onda i odrasla osoba) stidi da priča o onome što ga duboko brine, o svojim osećanjima, snovima i planovima; plaši se čak i da izgleda kako želi. “Vidi na šta ličiš?”, “Ko se tako oblači? Nekakav klovn”; “Što si obesio nos? Voleo bih da imam tvoje probleme”; “Oh, možda mislite da je ovo važno.”
Šala, ironija, sarkazam – do određenog uzrasta dete ne razume šta je to i sve shvata bukvalno. To dovodi do sumnje u sopstvenu vrednost i utiče na izbor profesije i partnera.
• Strah i stid od razgovora o svojim osećanjima, pokazivanje emocija i posledično nemogućnost da branite svoje mišljenje ili raspravljate sa odraslom osobom
Bes je normalna reakcija na viku i uvrede. Bes, a ne strah. Zato je važno da dete ne izgubi ovaj bes, čak i ako roditelj ode predaleko i izgubi živce.
Zato bi trebalo izbegavati fraze – “Šta misliš ko si ti?”; “Jesi li poseban?”; “Ne protivreči starijem!”; “Sedi i ćuti”. A evo i rodnih stereotipa: “Obriši šmrc, muškarci ne plaču!”; “Ti si devojka, prestani da vrištiš i psuješ, ružno je”; “Niko te neće tako pametno oženiti”.
• Stid sopstvenih želja
Od preferencija u hrani i izbora odeće do izbora budućeg zanimanja. “Kako to sada možete tražiti?”
Generalno, naravno, želim da se moja deca ničega ne plaše i ne stide, da umeju da kritički misle i da cene sebe. Želim da se ne plaše mene, tate, bilo koga od svojih rođaka ili stranaca, već da proradi instinkt samoodržanja. I zbog toga i sama učim da se ne plašim i da se ne stidim, jer se širi brže od gripa.
Živeti sa stalnim osećanjem stida, krivice i straha je nepodnošljivo i destruktivno, a to nam sa decom definitivno nije potrebno.
