Na današnji dan 1823. godine – Rođen je knez Mihailo Obrenović, koji je Srbiju učinio najjačom vojnom silom na Balkanu

Na prestolu Srbije bio je od 1839. do 1842. i od 1860. do smrti. Zbog bune koju je 1842. digao Toma Vučić-Perišić morao je da pobegne u Austriju, posle čega je na presto stupio knez Aleksandar Karađorđević, sin vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Boraveći van zemlje, pomagao je mnoge srpske kulturne radnike i pisce, uključujući Vuka Karadžića, Đuru Daničića, Branka Radičevića. Ženidbom princezom Julijom Hunjadi stekao je veze sa mađarskom i austrijskom aristokratijom. Kad se njegov otac knez Miloš Obrenović vratio na vlast 1858. godine, preuzeo je komandu nad vojskom, a ubrzo posle očeve smrti 1860. zaveo je autoritarnu vladavinu, pretvorivši skupštinu u savetodavni organ. Ustanovio je 1861. narodnu vojsku od oko 50.000 ljudi i snabdeo je modernim naoružanjem, čime je Srbija postala vojno dominantna na Balkanu. Iskoristio je tursko bombardovanje Beograda 1862. da posle dužeg pregovaranja 1867. natera Turke da povuku garnizone iz svih srpskih gradova. Računajući na rat sa Otomanskim carstvom, preduzimao je diplomatske inicijative i sklapao saveze sa balkanskim hrišćanima radi rušenja otomanske imperije – sa Crnom Gorom 1866, s Grčkom i Bugarskim revolucionarnim odborom 1867. i sa Rumunijom 1868. Takođe je nastojao da Bosna i Hercegovina ne padne pod austrijsku vlast.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja (po starom kalendaru) 1868. oko 17 časova popodne, knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. S njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: “Dakle, istina je”. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani sa Karađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Preuzeto: nationalgeographic.rs