Georgije “Đura” Jakšić je bio srpski pesnik, slikar, dramatičar i književnik koji se smatra jednim od najzanačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Bio je boem, patriota i umetnička ličnost snažne stvaralačke imaginacije.
Stvaralac pun strasti, maštovit i emotivan. Bio je slobodoljubiv, bundžija u rodoljubivoj poeziji, a nežan, tih i dirljiv u lirskim ispovestima punim bola. Pored poezije, koja je najvrednija u njegovom književnom opusu, pisao je pripovetke i herojske poeme. Najpoznatija dela: “Na Liparu”, “Ponoć”, “Padajte braćo”, “Otadžbina”, “Seoba Srbalja”, “Stanoje Glavaš”.
Ovo su delovi njegove najlepše poezije:
- Jesi li čula, dušo, da ponoć uzdiše, kad joj na crnim grudima zvezdu raniše?
- Često te u snu snivam, moja ljubavi! Često te tako viđam, cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, grlim, uzdišem. A ljubim sunce jarko, ljubim, izdišem.
- Volove sam prodao lani i sa njima pašu mnogu. Krčmarici, lepoj Jani, toke dadoh u zalogu…
- Opet me jedno teši, i sad sam grešiti rad, nešto da Mila zgreši, s njome da gorem mlad!
- Uvređeno srce moje, u večitom bolu, gnevu, smeha se je zaželelo…
- Pašću, umreću, duša mi gore, rastopiće me do bele zore, k’o grudu snega vrelo sunčanje. O, lakše, lakše kroz gusto granje!
- Kad bi moma zvezda bila, nikad ne bi duša moja bela danka zaželila.
- Natoči mi čašu vina iz podruma svog. Poljubi me, zagrli me, pomog’o ti Bog!
- O njom sam samo snevo, ona mi beše sve: neka me ona voli, a svet prezire.
- U srcu se život zastrašenom taji, samo vetar huji, to su uzdisaji…
- Zašto me ne ljubiš, mog života raju? Bez ljubavi časi što da propadaju?
Preuzeto: srbijadanas.com
