Roditelji čije dete prvi put kreće u vrtićimaju milion stvari o kojima treba da brinu i hiljadu i jedno pitanje. Ruski psiholog Ana Bikova, autorka knjige “Moje dete sa zadovoljstvom ide u vrtić” rešava mnoge dileme mama i tata pred polazak mališana u obdanište:
Šta da urade roditelji koji su prinuđeni da upišu decu u vrtić ranije pre “idealnog” termina – da li treba da preduzmu dodatne korake?
“Ukoliko postoji potreba za ranom adaptacijom deteta na vrtić, preporučljivo je pripremiti dete za to. Važno je da do prvog odvajanja od majke ne dođe u vrtiću. Pre prve posete vrtiću dete već treba da ima iskustvo bez majke – sa drugom odraslom osobom. Deca koja su već bila kod bake, dede ili dadilje pre vrtića lakše se prilagođavaju.”
Šta reći svom detetu o vrtiću?
“Dete treba da ima razumevanje: šta je vrtić, zašto je potreban, koja su pravila, šta će dete tamo da radi. I, što je najvažnije, kada će tačno roditelji doći po njega.
Da li je tačno da za adaptaciju bez suza dete prvo treba da ode u vrtić na nekoliko sati?
“Čak bih rekla – na nekoliko minuta. Prva poseta je samo upoznavanje grupe i vaspitačice. Zatim možete ostaviti 20 minuta za šetnju. Stopa povećanja vremena provedenog u vrtiću zavisi od stanja deteta. Ako dete ne plače, jede sa apetitom, veselo se igra i čak ne želi da izađe iz vrtića (retko, ali to se dešava), onda se sledećeg dana može odmah dovesti na pola dana. Ali ako u roku od 20 minuta plač nije prestao ni na minut, onda nekoliko sati odjednom, ovo je definitivno rano. U ovom slučaju, boravak sledećeg dana može se povećati za najviše 20 minuta.”
Dete ne pušta majku iz vrtića – da li treba ostaviti bebu koja plače ako vaspitači uveravaju da “svi prolaze kroz ovo” i “sada će se brzo smiriti”?
“Da li vredi ili ne, zavisi od ozbiljnosti namere roditelja. Ako je odvođenje deteta u vrtić čvrsta odluka, ako postoji potreba za vrtićem, onda se moraju pretrpati i teškoće adaptacije i suza. Vaspitači to razumeju, zbog čega kažu da “svi prolaze kroz ovo.” Ako nema hitne potrebe za vrtićem i roditelji su jednostavno “odlučili da pokušaju da vode dete”, onda nemojte da ostavljate dete koje plače: odvedite ga kući, pa narednog dana počnite sa prilagođavanjem.”
Dete ujutru plače i odbija da ide u vrtić– kako reagovati? Da li treba da ga smirim (ako da, kako?) ili je bolje pustiti ga da plače?
“Dete plače jer je tužno zbog razdvajanja od majke. Važno mu je da isplače ovu tugu. Stoga, definitivno nije vredno strogo potiskivati suze, zabranjivati detetu da plače ili ga kritikovati zbog ovih emocija. Ali možete pokušati da prebacite pažnju deteta na nešto pozitivno. Možete napraviti zajedničke planove: “Kada dođem u vrtić po tebe, idemo zajedno … i uradićemo …”.
Dete plače i odbija da ide u vrtić ali vaspitačice uveravaju da kada majka ode, u grupi brzo zaboravi na svoju tugu i mirno se igra – zašto se beba tako ponaša i kako se nositi sa tim?
“Ovo ponašanje vaspitači često nazivaju “koncert za mamu”. U većini slučajeva, majka ne uspeva da smiri dete. Jer dok je mama u blizini, tračak nade da ona nikuda neće odvesti, predomisliće se. Dete ostaje uznemireno neizvesnost. Tuga može biti zamenjena besom i očajem. Sve ove emocije dete nasilno izražava plačem. Kad se za majkom zatvore vrata, dete se smiri, jer se sve već desilo, opet je ostavljeno u vrtiću, ništa se ne može promeniti. Dete prihvata ovu situaciju i ide da se igra. Ne morate se boriti protiv toga. Proći će samo od sebe kada se dete konačno prilagodi.”
Da li je ispravno postupati po principu “nećeš plakati danas, dobićeš poklon/sladoled/crtać”?
“Ne preporučujem da to radite. Koliko je ovo pogrešno, možete razumeti stavljajući se na mesto deteta. Zamislite da vam se nešto dogodilo, a vi ste imali mnogo emocija u vezi s tim. I želite da podelite ove emocije sa najbližom osobom, a najbliža osoba u isto vreme kaže: “Ne želim da te čujem. Ućuti. Kupiću ti sladoled za ovo.”
Koliko dugo može trajati adaptacija?
“Ponekad i do godinu dana. Po pravilu, to su slučajevi koji se pogoršavaju čestim oboljenjima : “Idemo nedelju dana – sedimo kod kuće tri, lečimo se.” Posle tri nedelje “bolovanja” adaptacija počinje kao od nule.”
Ima li dece kojoj je bolje da uopšte ne idu u vrtić? Ako jeste, kako znate da li je vaše dete takvo?
“Ponavljam da uspeh adaptacije najviše zavisi od vaspitača. Dešava se da se dete koje nije moglo da se prilagodi kod jednog vaspitača dobro prilagodi drugom. Jednom vaspitaču dete ide sa suzama, a drugom sa radošću. Ako je moguće, potražite “svog” vaspitača, po karakteru odgovarajućeg za vaše dete.”
