Stalna težnja ka sreći

Prirodno je težiti ka sreći i želeti biti srećan.

Međutim, da li je baš realno da u kontinuitetu budemo srećni?

Čoveku je dat čitav spektar emocija, neke od njih su prijatne, neke manje prijatne. 

Tuga, strah, ljutnja i njima slične emocije nečemu služe. Nisu tu kako bi nas ometale, sputavale i ugnjetavale naš život. 

One su sastavni deo života. Celine. 

Nemoguće je održavati sreću 24/7, a da ona bude prirodna i autentična. 

Može se samo proizvesti veštački proizvod sreće koji se prikazuje drugima. Zbog čega bi to čovek sebi radio? 

Možda zato što okolina i 21. vek očekuju od njega da bude srećan, nasmejan, produktivan stalno. Možda zato što čovek ima zahtev i očekivanje od sebe da bude stalno srećan. 

Šta se dešava sa ostatkom neprijatnih emocija čovekove celine ukoliko stalno forsiramo veštačku sreću i sklanjamo one manje prijatne emocije? 

Psihoanalitičari bi rekli, mehanizmima odbrane potiskujemo manje prijatne emocije koje ne želimo da osetimo. Pravimo se da ih ne vidimo i ne dozvoljavamo sebi da ih osetimo. 

Ne može tako, nismo stvoreni za to da ih ne osetimo i da budemo srećni konstantno. 

Ukoliko ih ne priznajemo i ne puštamo da ih osetimo, one će se javiti kroz telo. Kroz psihosomatiku će skretati pažnju na sebe. 

Ispoljavaće se u vidu anksioznosti, depresije i sličnih stanja koje sve više vladaju među ljudskom psihom 21. veka.

U redu ste ako osetite tugu, ako se plašite… 

Niste u redu ako ih osetite i ne priznajete ih, potiskujete. Sve su to ljudske emocije koje traže da budu prihvaćene i voljene. 

Poštovanje i prihvatanje usmereno ka sopstvenim emocijama, podjednako će se odraziti i na samopoštovanje i ljubav prema sebi samome. 

025.rs/redakcija/Mirko Miljković