Prirodno je težiti ka sreći i želeti biti srećan.
Međutim, da li je baš realno da u kontinuitetu budemo srećni?
Čoveku je dat čitav spektar emocija, neke od njih su prijatne, neke manje prijatne.
Tuga, strah, ljutnja i njima slične emocije nečemu služe. Nisu tu kako bi nas ometale, sputavale i ugnjetavale naš život.
One su sastavni deo života. Celine.
Nemoguće je održavati sreću 24/7, a da ona bude prirodna i autentična.
Može se samo proizvesti veštački proizvod sreće koji se prikazuje drugima. Zbog čega bi to čovek sebi radio?
Možda zato što okolina i 21. vek očekuju od njega da bude srećan, nasmejan, produktivan stalno. Možda zato što čovek ima zahtev i očekivanje od sebe da bude stalno srećan.
Šta se dešava sa ostatkom neprijatnih emocija čovekove celine ukoliko stalno forsiramo veštačku sreću i sklanjamo one manje prijatne emocije?
Psihoanalitičari bi rekli, mehanizmima odbrane potiskujemo manje prijatne emocije koje ne želimo da osetimo. Pravimo se da ih ne vidimo i ne dozvoljavamo sebi da ih osetimo.
Ne može tako, nismo stvoreni za to da ih ne osetimo i da budemo srećni konstantno.
Ukoliko ih ne priznajemo i ne puštamo da ih osetimo, one će se javiti kroz telo. Kroz psihosomatiku će skretati pažnju na sebe.
Ispoljavaće se u vidu anksioznosti, depresije i sličnih stanja koje sve više vladaju među ljudskom psihom 21. veka.
U redu ste ako osetite tugu, ako se plašite…
Niste u redu ako ih osetite i ne priznajete ih, potiskujete. Sve su to ljudske emocije koje traže da budu prihvaćene i voljene.
Poštovanje i prihvatanje usmereno ka sopstvenim emocijama, podjednako će se odraziti i na samopoštovanje i ljubav prema sebi samome.
025.rs/redakcija/Mirko Miljković
