Ne može se sa sigurnošću tvrditi godina rođenja, kao ni poreklo ove vizantijske carice. Jedina odrednica jeste ona u kojoj naučnici tvrde da je bila oko petnaestak godina mlađa od svog supruga Justinijana I, pa se kao okvirna godina uzima 497. Njena porodica vodila je poreklo sa Kipra, mada u raznim izvorima mogu da se ponađu i druge tvrdnje, da je njen zavičaj u Aleksandriji i Paflagoniju. Sirijski izvori, međutim, tvrde da je ona iz Damana na Eufratu. Spekulisalo se kroz istoriju i o mogućnosti da se Teodora rodila u prestonom Konstantinopolju. Oni najmaliciozniji, koji nisu voleli Teodoru, a među kojima se isticao Prokopije, tvrdili su da je poticala iz najnižeg društvenog staleža koju su činili oslobođeni robovi, uličari i zabavljači iz cirkusa. Takvi ljudi bili su trajno obeleženi i prokazani, bez obzira na to što su, na primer, scenske umetnosti bile veoma rasprostranjene i popularne širom Istočnog rimskog carstva. Teodorin otac, Akakije, radio je na carigradskom hipodromu kao čuvar medveda, a umro je kad je Teodora bila sasvim mala, pa za sobom ostavio decu i udovicu. Ime Teodorine majke nije ostalo zabeleženo u istoriji. Kako bi othranila ćerke, Teodorina majka ih je sve, dok su još bile deca, uvela u zabavljačke poslove, te se Teodora brzo proslavila kao pantomimičarka. Prema Prokopijevim zapisima, ona je nastupala naga, a kasnije, kad je odrasla, bila je poznata kao prostitutka visokog ranga. Nije Prokopije jedini ostavio negativne zapise o Teodori. Episkop Efesa, Jovan Efeški, opisivao ju je kao „Teodoru iz javne kuće“.
Teodorina mladost bila je teška. Posle nekoliko prekida neželjenih trudnoća, rodila je sina i ćerku. Na sve načine pokušavala je da se domogne Carigrada, pa je tako preko Aleksandrije krenula put prestonice. U Aleksandriji je doživela „prosvetljenje“. Tamo je upoznala monofizitskog patrijarha Timoteja III, koji postaje njen duhovnik. U Carigrad je stigla kao prelja i živela je skromno i siromašno. Tada je, preko plesačice Makedonije, upoznala Petra Sabatija, budućeg cara Justinijana.
I pored toga što je loš glas pratio od rane mladosti i stigao je čak u Carigradu, Justinijan ju je zavoleo. Ubrzo po ukidanju Konstantinovog zakona 525. godine, a koji je strogo branio brak između visokog staleža i bivših glumica i robinja, Teodora i Justinijan su se venčali i oni su 1. aprila 527. godine postali car avgust i avgusta, odnosno car i carica.
Teodora se brzo nametnula svom suprugu i imala veliki uticaj na odluke koje će tokom vladavine donositi. Preuzela je važnu ulogu u verskim, političkim i administrativnim poslovima. Justinijan i Teodora bili su oboje veoma vlastoljubivi i ambiciozni, a Teodora je bila dragocen carev saveznik i savetnik. Kako je odlično poznavala život i stavove carigradskog najnižeg staleža, a bila je i monofizitska dobročiniteljka, te je njihov progon prestao.
Teodora nije bila obožavana u krugovima prestoničke aristokratije. Ostala je svoja, čak i po dolasku na carski dvor, a svoje prijatelje iz „starog života“ nije zaboravila. Svoje sestre bogato je udala, a prijateljice je dovela na dvor. Njen veliki neprijatelj, Jovan Kapadokijski, koji se bavio carskim finansijama, oštro je osuđivao njene poteze.
Carski dvor doživeo je preobražaj. Teodora je uvela stroge i krute ceremonijale, gde su velikodostojnici, po stupanju na dužnosti, morali da polažu zakletvu i pred carem Justinijanom i pred njom, a instistirala je da im se obraćaju sa „gospodaru“ i „gospodarice“.
Justinijan je ostao zapamćen kao vladar koji je promenio niz zakona, među kojima su možda najvažniji oni koji imaju veze sa položajem žena, a smatralo se da je za njihovu promenu zaslužna upravo Teodora, koju je suprug gotovo bespogovorno slušao. Zakoni koje je doneo iz korena su izmenili sve. Naime, za glumice koje su napustile scenu, donet je zakon da ne smeju biti silom zadržavane. Budući muževi, svojim suprugama su morali da obezbede darove u visini miraza koje one donose, a možda najvažniji zakon je onaj koji se ticao prava posedovanja i nasleđivanja imovine. U to vreme i za ondašnje prilike, ovaj zakon bio je ogroman korak napred u smislu položaja žena. Takođe, zakonom je zabranjena prostitucija, trgovina ženama, zatvorene su javne kuće, a svi podvođači su proterani iz Carigrada. Kako je pisao Jovan Malala, hroničar onog vremena, Teodora je otkupila sve žene od trgovaca robljem i darovala im novac i odeću, da pomogne njihove prve korake u novom životu. Tada je podigla, na azijskoj obali Bosfora, manastir Pokajanje, u kome su živele bivše prostitutke, koje su se zamonašile.
Prokopije je zabeležio da je Teodora čitav svoj vek provela pomažući ženama. Osim toga, držala je pod kontrolom doušnike, špijune i batinaše, kao i tajne tamnice. Konstantno je radila na uvećavanju moći svoje porodice, a posebno se istakla prilikom ustanka Nika, kao i tokom Drugog gotskog rata. Bila je neumoljiva protivnica Jovana Kapadokijskog, kao i vojskovođe Velizara, te je u nekoliko navrata pokušala da ih smeni. Jovana Kapadokijskog je proterala u izganstvo i oduzela mu najveći deo imovine, kada je dokazala da nije veran Justinijanu. Na njegovo mesto došao je Teodorin pulen, Petar Barsimej, sirijski bankar.
Car Justinijan se u leto 542. godine teško razboleo od epidemije bubonske kuge, pa je Teodora i praktično preuzela svu vlast u svoje ruke. Protiv nje su se digl mnogi generali, ali ona je ostala dosledna i po oporavku Justinijana, sledeće godine, stavila im je do znanja da su preživeli samo njenom dobrom voljom.
Teodora je bila temeljno posvećena zaštiti monifizita, verske sekte, a već 531. godine Justinijan je, na njeno instistiranje, prekinuo progon ove zajednice. Posle toga je, prema istorijskim izvorima, oko 500 monofizita iz celog Istočnog carstva pohrlilo u Carigrad. Jednu od carskih palata, Teodora je pretvorila u sklonište za monofizite, ali to nije uradila samo iz ljubavi i simpatija prema njima, već je time Justinijanu omogućila da ih nadzire.
Pred samu smrt, koja je zadesila usled bolesti od raka, 28. juna 548. godine, zaklela je Justinijana da nastavi sa zaštitom monofizita. Justinijan je nastavio borbu za jedinstvo i veliko carstvo sve do 565. godine kada je i on umro. Teodoru je sahranio u grobnici koju je namenio njima dvoma, u blizini crkve Svetih apostola u Carigradu.
Carica Teodora i dan danas izaziva intrige u krugovima istoričara. Ako se osvrnemo na njene savremenike, iz perspektive monofizita, upamćena je kao dobrotvorka i „najpobožnija vladarka“, dok je za konzervativce među hrišćanima, u koje je spadao i Prokopije, ona bila neoprostivo ambiciozna i gorda.
Bila je smela i nezavisna žena, iako nije bila vladarka u pravom smislu reči. Ipak, ona je uspela da kao žena vladara učini mnoge značajne stvari i napravi pozitivne pomake u raznim oblastima života, naročito kad su u pitanju žene i njihov položaj u društvu. Prokopije, iako je nije voleo, opisao je kao ženu velike lepote. Osim lepote, Teodori se mogu pripisati mnogi pridevi – hrabra, odlučna, inteligentna, promišljena, žena koja je videla vekovima unapred. Njena zaostavština u borbi za prava žena i danas je impozantna.
