Vođenje unutrašnjeg monologa je zadržavanje zdravog razuma u stresnim situacijama, a nikako nije znak ludila, tvrde britanski psiholozi
Koliko puta ste uhvatili sebe u trenutku da ujutru naglas kažete sebi: “Ajde, ustaj i idi na posao?” ili tokom dana:”Sad treba da uradim ovo”…
To nije ništa neobično i ne treba da vas plaši! Posebno ukoliko ste izloženi stresu ili ste zbog nečega posebno nervozni.Niste sišli s uma, ne brinite!
Stručnjaci objašnjavaju da većina ljudi ima svoj unutrašnji glas koji ih vodi, motiviše, hvali ali i im se i podsmeva.
Taj glas sve vreme “živi” u našim glavama, ali povremeno, te toga nismo svesni, samo taj glas izgovaramo naglas.
Dajemo sebi uputstva
Postoji nekoliko naučnih objašnjena zašto do toga dolazi. U knjizi My Stroke of Insight kao glavni razlog piše kako to nije znak ludila, nego način na koji mozgu dajemo uputstva i naređenja, te je mozak više fokusiran.
Psiholozi navode kako je to govor kojeg automatski koristimo još od ranog detinjstva.
To rade i deca
I deca često pričaju sama sa sobom i to instinktivno, kao jedan od načina na koji uče, kažu psiholozi. Međutim, okolina nas zbog neznanja, kao decu ućutkava i govori da ne pričamo sami sa sobom, upravo zbog verovanja da je reč o poremećaju.
Preuzeto: informer.rs
