Srpski klinički psiholog Vlajko Panović otkrio je u intervjuu za portal Zelena učionica da je krajnji cilj edukacije da se dete osposobi za samostalanživot, bez pomoći roditelja. I to ćete postići ako uspešno savladate ovih 6 zadataka:
1. Hrana
Roditelji, bake i dede često postavljaju detetu uslove ‘ako – onda’. „Ako to jedeš, dobićeš ovo“. To je velika greška. Dete brzo uči, pa ćete za nedelju dana doživeti ‘hoću – ako’. “Ješću ako mi daš, ješću ako mi dozvoliš”. Još jedna stvar – nikada, nikad ne pitajte decu šta žele da jedu. Decu teraju da jedu raznim ritualima – gledamo crtane filmove, pokazujemo im avion, samo da bi ih naterali da otvore usta i jedu. Spontanost je ono što mnogima nedostaje. Savremeni čovek nije spontan, on je programiran. Žurimo, nesigurni smo, težimo autentičnosti, posebno mladi roditelji sa prvim detetom. Kada se pojavi prva temperatura, roditelji to doživljavaju kao tragediju.
2. Autoritet
On ne guši dečju slobodu, zdrav autoritet pomaže deci da dišu. Ali autoritet se ne dobija rađenjem, stiče se sopstvenim primerom. Ako deci ponudimo da biraju šta će jesti, ulazimo u zonu sukoba iz koje ne možemo da izađemo. Ako pitate decu šta žele da jedu, najčešće će tražiti ono što vi ne možete da im date.
3. Stav prema snu
Danju se trošimo, noću obnavljamo, u skladu smo sa ovim ritmom. Civilizacija je, s druge strane, nametnula sistem u kome ljudi ostaju budni do kasno u noć. A ne znamo ni zašto. Postali su žrtve informacija. Tako deca ostaju budna do kasno u noć, i to bez razloga. Deca treba da budu u krevetu do 9 sati. Hormoni rasta se obnavljaju do 10. Roditelji mi kažu: „Ne mogu da ga nateram da legne“. Pazite na izraz: nateratju. Ovde već znamo da je roditelj pao što se autoriteta tiče. Deca se vaspitavaju dobrotom, strpljenjem i ličnim primerom. Licemerno je kada otac u pubertetu kaže sinu: „Nemoj da piješ alkohol“, a onda zazvoni na vratima, dođe kum, pa rakija, pa piće. A onda jadno dete gleda kako otac jedno priča, a drugo radi. Deca će nas oponašati, a ne našu priču.
4. Usklađenost
Zamislite dete koje je u pubertetu i otac ga sprečava da izađe, a mama kaže „neka ide, kad, ako ne sad…“. Usklađenost je veoma važna.Ako svaki roditelj pošalje drugačiju poruku detetu, dete će biti sklonije roditelju koji dozvoljava popustljivost. Ali tog istog popustljivog roditelja dete će često odbaciti kasnije u životu.
5. Poređenje
Zamislite kako se vaše dete oseća kada za nekog drugog kažete: „vidite kako je pametno, dobro, poslušno…“. U porodici sa dvoje dece, roditelji obično tvrde da su potpuno različiti. Nikada ih ne upoređujte. Svako biće je jedinstveno. Nekada je u porodici bilo petoro ili šestoro dece i njihove sklonosti su određivale njihov put. A danas imamo jednog ili dva, pa ih zatrpavamo ogromnim obavezama.
Na isti način, kada mlađe dete uzme stvari, knjige starijeg, roditelji obično kažu starijem: „pusti ga, mali je, ne zna ništa, ti si tatin prvorođenac, ti si pametan“. Kakvu ste poruku poslali? Onu da više volite mlađe dete!
Devetogodišnja devojčica mi je na predavanju rekla: „Neću više da budem pametna, umorna sam od toga da uvek budem pametna“. Prevedeno na današnji jezik – pametni su otišli u penziju, a ovi drugi prednjače. Dakle, ako pošaljemo takvu poruku, mlađe dete razume da mu je puno toga dozvoljeno. Tražiće i ono što mu ne pripada na igralištu.
Zato je najbolje reći sledeće – „ne smeš uzeti igračku starijeg deteta, ako ti ono ne dozvoli”. Ovo postižemo upotrebom “molim, hvala, izvini”. Dakle, znam da ne pripada meni, ali molim te daj mi je. Svestan sam da ste mi učinili uslugu i biću vam zahvalan. Ako mlađi krade igračke i vi to odobravate, podstičete agresiju, pa će starije dete udariti mlađe kada bude u prilici.
6. Odnos prema sportu
Mnogo sam radiio sa decom koju roditelji teraju da se bave sportom i često mi je bilo žao te dece zbog svih pritisaka koje trpe od roditelja. Sport treba da donosi radost. Kod nas je sport agresija. Ako samo poslušate prenose: „Đoković je zgazio Nadala“. „Potopili smo protivnike“. Šta dete uči o sportu kada sluša ovakve komentare?
Danas imate kladionice i kazina na svakom ćošku. Imate roditelje koji se zadužuju da vrate dugove u koje su upala njihova deca. Moramo da promenimo svoj pristup prema deci sve dok ono što želimo za njih ne postane prihvatljivo. Kome nije poznata ta zamka: „Moram li ti 1000 puta reći da uradiš to i to?“. I nijedan roditelj se ne pita zašto su morali da kažu nešto 1000 puta. Pa se naljuti i viče. Ljudi treba da pričaju. Prema jednoj studiji, bračni parovi razgovaraju 3 do 5 minuta. Deca se odgajaju mirnim tonom, zagrljajima, kontaktom očima i osmehom. A mi uglavnom pričamo stojeći. Zato vam savetujem da sednete kada vidite da je neko povisio ton, jer stajanje je borbeni stav. Ne čujemo se. Moja deca, kada im kažem da nacrtaju svoje roditelje, sve mi kažu. Oni su najbolji procenitelji roditelja. Dovoljno mi je da razmenim nekoliko rečenica sa decom, o roditeljima znam sve. I šta mi radimo? Jedno drugom surovo uskraćujemo razgovore, porodične obroke, zajedničke izlaske. Nemamo prioritete, deca ih nemaju i teško im je organizovati vreme, a to je jedna od najbolnijih tema koja se pretvara u problem sa motivacijom. Moramo vratiti dostojanstvo porodici kao zajednici u kojoj su uloge pravilno raspoređene. Danas imamo dve vrste uloga u porodici – jedna je magarac, druga parazit.Decu morate pripremiti za život, morate ih naučiti da prže jaja, nameštaju krevet, a ne da kažete: „neka ide još malo, neka spava, kad smo se već namučili, ne moraju. .” A kasnije ćemo im reći: „Ko će te oženiti, ti ne znaš ni jaje da skuvaš“.
