Na kraj sveta Bela kuća

Iako bi trebalo da važi staro diplomatsko pravilo da se u izbore tuđe države ne meša i da ishod drugima zaista nije važan, to pravilo ne može biti primenjeno kada su u pitanju američki izbori – daću sebi za pravo da kažem – najvažniji svetski izbori. Zapravo, možda bi jedino fer bilo kada bi se dopustilo da svih sedam, osam milijardi ljudi glasa između dobro poznatih figura Bajdena i Trampa. Zato me i vređa mišljenje indifirentnih i nezainteresovanih ljudi, kojih se ovo, kako kažu, apsolutno ne tiče. Podsetiću vas, dragi sunarodnici Zemlje, da vas se cene hrane, vode, struje, goriva, odeće, obuće itekako tiču. A naivno je pomišljati da cena vašeg života ne zavisi od njih. Naivno je i pomišljati da mir ili rat u vašoj državi zavise od vas samih. Razmislite o toj temi kada sledeći put budete komentarisali da vas je baš briga ko će u nekoj tamo kući bele boje naredne četiri godine da predsedava. Na kraj sela možda jeste žuta kuća, al’na kraj sveta stoji Bela. I na početku.

Osvrnuću se na istoriju, kako mi Srbi to inače i volimo da radimo, i podsetiću na one gorke devedesete godine, kada su nam očevi, muževi, braća, sinovi išli u rat, a majke, supruge, sestre i ćerke nosile crninu. Nazvaću taj sukob, ako mi dopustite, bratoubilačkim aktom, ali krivicu neću pokloniti nikome. Zapravo, optužiću glas, reč ili rečenicu glavnim krivcem za reprize Krvave bajke na Balkanu svako malo. Naravno, ne bilo čiji glas, i ne bilo čije reči, optužujem one retoričare koji su svoje umeće besedništva upotrebili  da proizvedu zlo, i daću sebi za pravo da prokomentarišem da se demokratija ne uspostavlja puškom, ali, ispravite me ako grešim. Dajem i sebi za pravo da zaključim da se genocid ne rešava novim genocidom. Daću sebi još što šta za pravo, biću pomalo glupa, pomalo naivna, ali nadasve iskrena. Naravno, očekujete sada da spomenem Bajdena i njegovu, kako mi novinari s ovih prostora volimo to da nazovemo „zapaljivu retoriku“, i u pravu ste. Prozvaću upravo njega.

Za početak, prozvaću ga naivno, vođena morem komentara na društvenim mrežama i internet portalima. Za početak, neću proveravati navode mnogih o njegovim izjavama i citatima, i priznaću da sam i sama podelila par njegovih neproverenih izjava, u kojima nas naziva degenericima, aludira na okupaciju naše države u nacističkom maniru i strasno navija da naše nebo prekriju bombe. Za početak, biću naivna patriotkinja, koja u svom sećanju nema jaču uspomenu od one kad se začuje zvuk sirene i kada svi skupa iz komšiluka trčimo u podrum. Za početak, dopustiću sebi da vas zamolim da mi ne zamerite bes, mržnju i tugu, koji šljašte jarkom svetlošću iz ovih redova.

Sada ću da mu se izvinim, jer moje znanje i saznanje postoje zbog onoga što mi je nametnuto i servirano. A svako ko se iole u medije ili život razume, vrlo dobro zna da mu je pamet napunjena onim što neko drugi želi da on zna. Zato ne smem više ovako naivno da ga optužujem. Vratiću se nekoliko redova iznad, i ponoviti da za krivca smatram glas, reč ili rečenicu.

Sada bih da se osvrnem na gospodina Trampa, zapravo, nemam šta puno o njemu ni da pričam. On je za mene, još uvek onaj isti čika, koji u kultnom božićnom filmu, malom Kevinu pokazuje gde je lift u jednom od najskupljih hotela na svetu – njegovom hotelu. O njemu mogu da kažem da mu je supruga baš lepa, i da sam srećna što je odavde, bila sam sigurna da nas neće bar još koju godinu bombardovati. A onda sam pogledala ostatak sveta, pa shvatila da nije Melanija ta koja čuva Srbe od američkog mača, jer se za vreme njegovog mandata niko nije igrao rata. Nekako mi se čini da se onaj prvi Afroamerikanac, koji je dobio dozvolu da spava u onoj Beloj kući s početka i kraja sveta, najviše igrao dželata. I za to je bio nagrađen prestižnom eminentnom nagradom za mir, koja sem visokog odlikovanja, pobedniku daruje i maleni novčani gest – milion dolara. 

Za kraj ću da razmislim koliko treba rata, da milion kucne ispred mojih vrata.

025.rs/redakcija/JJ