Jedan od najskupljih filmova jugoslovenske kinematografije, a peti po redu najskuplji film svih vremena van engleskog govornog područja, koji je sniman godinu i po dana i u čije svrhe je Jugoslovenska narodna armija ustupila gotovo 10 hiljada vojnika, kao i vojna vozila, i zbog koga su čak dva prava mosta dignuta u vazduh je film „Bitka na Neretvi“ Veljka Bulajića. Za ovo filmsko ostvarenje je, prema mnogim procenama, izdvojeno između 7 i 12 miliona dolara, a brojkama se često licitira jer tačan iznos nikada nije utvrđen. Budžet za ovaj svojevrsni omaž partizanskom pokretu odobrio je lično Josip Broz Tito, a radnja je zasnovana na istinitim događajima iz perioda Drugog svetskog rata.
Prikazivan je širom sveta, a njegova glamuroznost i impozantnost i do danas su neprikosnoveni u svetu domaćeg filma. Premijeru je ovo izvanredno ostvarenje doživelo 29. novembra 1969. godine, u Sarajevu, a tom događaju su prisustvovale brojne svetske zvezde, poput čuvene glumice Sofije Loren. „Bitka na Neretvi“ pokazala je svu raskoš i kulturnu šarenolikost ondašnje zemlje, pa se tako u filmu govorilo na čak četiri jezika – srpskom, francuskom, nemačkom i italijanskom. Našao se i u nominaciji za Oskara.
Ipak, poseban kuriozitet vezan za „Bitku na Neretvi“ predstavlja činjenica da je plakat za englesku verziju filma radio ni manje ni više nego – Pablo Pikaso. Kako je došlo do saradnje između Bulajića i Pikasa, izuzetna je „pikanterija“.
Naime, Pablo Pikaso je tokom 1964. godine, posredstvom svog prijatelja, akademika Marsela Ašarda, došao do filmske trake Bulajićevog ostvarenja „Skopje 63“, dokumentarnog filma koji je dobio nagradu Gran pri „Zlatna nimfa“ u Monte Karlu. Budući da mu se ovaj film veoma dopao, izrazio je želju da se Bulajiću i lično obrati i čestita mu na ovom ostvarenju. Posle samo pet godina, Bulajić se odvažio da piše Pikasovom agentu u Pariz, uz želju da mu baš ovaj čuveni slikar uradi plakat za „Bitku na Neretvi“ za inostrano, odnosno englesko tržište. Pikaso je, na opšte iznenađenje, budući da je do tada uradio samo jedan filmski plakat negde krajem dvadesetih godina, pristao. Ipak, imao je svoje uslove – insistirao je da bude u crvenoj boji, kao i da se na ovom plakatu nađu određeni motivi sa njegove, već tada čuvene slike „Sabinjanke“. Ti neverovatni Pikasovi delići kubizma koje je utkao u filmski plakat, izuzetno su pogodovali tematici filma i na autentičan način pokazali su da je rat sam po sebi apsurd, a da su stradanje i krvoproliće neminovan deo svakog sukoba. Ipak, ovaj plakat odiše i herojstvom i borbom sužnjih za slobodu.
Pikasova verzija plakata odštampana je u limitiranom tiražu, a svaki primerak bio je lično potpisan na poleđini od strane autora. Tako je Bulajić, ovim Pikasovim gestom, i po ovome svoju „Bitku na Neretvi“ upisao u istoriju ne samo domaće, već celokupne svetske kinematografije.
Za ovu čast, odnosno posao, Bulajić nije dugovao Pikasu nikakav honorar, jer ga je umetnik odbio. Ipak, ispostavio je Bulajiću jedan interesantan zahtev – tražio je da mu se pošalje 12 boca jugoslovenskih vina. Veljko Bulajić je, u znak zahvalnosti, pripremio celokupnu kolekciju autentičnih dalmatinskih, makedonskih i srpskih vina, koje je prosledio u Francusku.
