Rivalstva među istaknutim umetnicima nisu retkost, ali jedno takvo vladalo je među dvojicom renesansnih majstora – Rafaelom i Mikelanđelom.
Koreni njihovog sukoba sežu u 1508. godinu, kada su obojica pozvani u Vatikan – Mikelanđelo da radi na Sikstinskoj kapeli, a Rafaelo na papskim odajama, a prekinuta je iznenadnom smrću mladog umetnika pre 502 godine.
Neodoljivi Rafaelo, kog je renesansni biograf Đorđo Vazari nazivao “princem među slikarima”, dobijao je i značajno više porudžbina za slike nego on.
Iako je Mikelanđelova genijalnost bila neosporna, delovalo je da je Rafaelo bio miljenik pape Lava X, možda podjednako zbog njegovog ličnog šarma, koliko i zbog umetničkog talenta.
S druge strane, Mikelanđelo je imao reputaciju gunđala i čoveka teškog za saradnju, a pažnja koju je njegov mlađi kolega dobijao ga je ljutila.
Vazari, iz čijih beleški znamo takve detalje o životu velikana, primetio je da je Rafael zaista mogao da bude predmet ljubomore.
“Rafael iz Urbina je dostigao izuzetnu reputaciju kao slikar, a njegovi prijatelji i saradnici stoje iza toga da su njegovi radovi u većoj saglasnosti sa pravilima umetnosti, nego Mikelanđelovi, da su otmeni u bojama, divno inventivni, ekspresivni i izuzetni po dizajnu. Iz tih razloga, za Rafaela se smatralo da je jednak, ako ne i superioran u odnosu na Mikelanđela u slikarstvu i bez sumnje superioran u pogledu boje”, napisao je biograf.
Mikelanđelo koji je navikao da dobija isključivo divljenje, nije bio zadovoljan što se njegove veštine porede sa jednim novajlijom, iako se Rafaelo njegovim radovima otvoreno divio.
Možda je njegovom neprijateljskom odnosu prema mlađem kolegi doprinelo i to što ga je on naslikao kao “Heraklita”, “ožalošćenog filozofa”, samog i mrzovoljnog i to u prvom planu svoje slike “Atinska škola”.
Uprkos takvom rivalstvu, nema sumnje da su se slikari i potajno divili jedan drugom. Zna se da je Rafaelo zamolio arhitektu Bramantea da ga krišom uvede u Sikstinsku kapelu kako bi posmatrao Mikelanđelove radove.
Mikelanđelo je, pak, na zahtev savetnika papskog suda Johanesa Gorica od Luksemburga da mu proceni vrednost Rafaelovog “Proroka Isaije” jer je smatrao da mu je umetnik tražio previsoku cenu, rekao da je toliko vredno i samo Isaijevo koleno na njoj.
Možda bi umetnici imali još mnogo prilika da se susreću i nadmeću, ali je njihova takmičenja zaustavila iznenadna tragedija.
Rafaelo je dobio visoku temperaturu i groznicu koja ga je mučila osam dana i preminuo na svoj rođendan, 6. aprila 1520. godine.
Dugo se spekulisalo o tome šta je ubilo mladog slikara. Vazari je pisao da je Rafaelo imao mnogo ljubavnica i da se zbog neumerenosti u postelji na kraju razboleo i umro.
Jedna studija sprovedena 2020. godine zaključila da je njegovoj preranoj smrti sigurno doprinelo puštanje krvi, što je bio popularan način lečenja u to vreme.
U svakom slučaju, njegovo telo dobilo je večni počinak u Panteonu, među najvećima i postao prvi umetnik kom je ukazana takva čast.
“Ovde počiva taj čuveni Rafael, za čijeg se života Majka Priroda plašila poraza, a dok je umirao, plašila se da će s njim i sama umreti”, stoji na grobu velikog renesansnog majstora.
U čast 502. godišnjice od njegove smrti, britanska Nacionalna galerija uskoro će otvoriti jednu od najkompletnijih izložbi Rafaelovog stvaralaštva, za koju je pozajmila dela iz Luvra, Nacionalne galerije umetnosti u Vašingtonu, Prado muzeja, Galerije Ufici i Vatikanskog muzeja.
Izvor: Euronews Srbija / Foto: Profimedia
