Somborski sir
Za Somborski sir vam je potrebno iznad svega kvalitetno neobrano mleko i drvena kačica od čamovine. Može od jedan ili dva kilograma, ili veća od 10 do 15 kilograma. Prvo se dodaje voda, pa se pravi gruš, pa se seče, pa se meša, pa se cedi. Onda ide pretpresovanje, pa se opet seku kriške, pa se potapaju u vodu i tek se onda puni kačica, red sira, red soli, dok se kačica ne napuni, to jest ne prepuni i to za trećinu visine kačice. Kad se kačica prepuni, sledi povijanje zavojem, nežno i polako, pa svaka dva dana menjanje zavoja. Autentični somborski sir pravio se nekada na salašima od ovčijeg mleka i to od ovaca rase cigaja koje su pasle na pašnjacima u okolini Sombora. Stizao je ovaj sir i do Beča i Pariza, a danas bi mogao biti izvozni adut Sombora. Tajna njegovog recepta se prenosila sa kolena na koleno, a majke nisu čak ni svoje ćerke učile kako se pravi autentični Somborski sir, nego su svoje znanje i iskustvo prenosile na najstarije snaje, da bi receptura po kojoj se dobija ovaj sir, ostala u kući. Čak kada je Ministarstvo prosvete 1920. godine tražilo da 16 učenica na teritoriji Sombora izučava sirarstvo, Senat Grada je odlučio da je to nemoguće jer ne postoji žena koja bi u Somboru odala tajnu proizvodnje.
Bezdanski damast
Poznat po lovno-ribolovnom turizmu i jodnoj banji, Bezdan je još poznatiji po autentičnoj tkačnici svilenog damasta, jedinstvenoj u Evropi. Tradicija koja nosi u sebi pečat jedinstvenosti, prepoznatljivosti, širine u prostoru i dužine u trajanju. Posle drugog svetskog rata bezdanski privatni tkači – zanatlije, udružili su sredstva i 1. novembra 1951. godine osnovali su tkačku zadrugu “Dunav”, koja je kasnije preimenovana “Novitet-Dunav – tkačnica svilenog damasta”. Tkačko zanatstvo, odnosno zanatstvo umetnog tkanja potiče iz Češke i Mađarske, odakle je preneto na naše prostore još krajem XIX veka, kao i sama oprema, odnosno razboji. Očuvanjem takve vrste manufakturnog rada, Bezdan je jedini i jedinstveni u Srbiji, a slobodno se može tvrditi i u Evropi. Izrada proizvoda vrši se isključivo na ručnim razbojima žakard tkanja sa bušenim karticama, koje datiraju iz 1871. godine. Proizvodnja se vrši na 18 drvenih razboja, na kojima radi 23 tkača, sa mesečnom proizvodnjom oko 1.000 metara kvadratnih. U proizvodnom programu postoji samo ručno tkani svileni damast – stolnjake, nadstolnjake, salvete i navlake za posteljinu. Svaki proizvedeni predmet je unikat.
Lemeški kulen
Svetozar Miletić je selo koje je udaljeno 12 km od Sombora, na putu prema Subotici. Njegovi stanovnici ga od milja zovu Lemeš, te otuda naziv Lemeški kulen za specijalitet koji se pravi od prvoklasnog svinjskog mesa. Nema podataka ko i kada ga je prvi osmislio i napravio, ali se receptura kako izrade tako i čuvanja — nege kulena prenosila sa generacije na generaciju. Ono što se sigurno zna jeste, da se pre pojave mašina za mlevenje, meso sitnilo nožem i nakon toga su dodavani začini i pristupalo se punjenju. Danas se meso melje mašinama za mlevenje, a ostatak postupka izrade i čuvanja kulena je nepromenjen. Paprika jeste glavni začin. Lemešani su, kao uostalom i drugi stanovnici Panonske nizije, odavno ovladali veštinom uzgoja ove biljke. Za izradu se koristi crvena tzv. industrijska paprika za mlevenje. Kvalitet samlevene paprike je jedan od najbitnijih faktora u izradi kulena, tako da se ovome sastojku poklanja posebna pažnja. Za izradu Lemeškog kulena nije dovoljan uobičajeni standard koji se poštuje pri proizvodnji mlevene paprike. Ona mora biti, možemo slobodno reći, ekstra klasa, u punom smislu navedenoga. Čuvanje i nega proizvoda za vreme zrenja je takođe značajan segment u proizvodnom procesu koji je presudan u dobijanju krajnjeg ukusa.
I dok se ceo svet muči da izmisli nove proizvode koji bi bili dovoljno autentični da zadovolje stalno promenljivo tržište savremenog, nezasitog kupca, Sombor ih ima čak tri. Prema Lisabonskoj konvenciji, proizvod koji ima takvu oznaku ima posebna svojstva koja su dokazana, a takav proizvod može da se izvozi u neograničenim količinama u EU i bez carine.
