Državni grb smatra se svetskim znamenjem, koje je „ovaploćenje ideje otadžbine, ideje radi koje pojedinac treba da živi i radi koje je spreman da umre“. Ideje o grbu potekle su od ratničkih štitova, pa i danas imaju sličan oblik. Grbovi se postavljaju na vidnim mestama i na zastavama, prema društvenom dogovoru. Srpski grb pojavljivao se u više varijacija kroz istoriju, a danas se koristi kao Veliki grb i Mali grb. Veliki grb je crvene boje u obliku štita, na kojem se, između dva zlatna krina u podnožju, nalazi srebrni dvoglavi orao. Orao je preuzet iz Vizantije, a smatra se da jedna glava predstavlja usmerenost ka zemaljskom, a druga ka nebeskom carstvu. Na grudima orla nalazi se crveni štit i srebrni krst sa četiri ocila. Ocila na grbu predstavljaju srpsko geslo: „Samo sloga Srbina spasava!“ Na štitu je zlatna kruna Nemanjića, srpske srednjevekovne dinastije, a štit je zaogrnut plaštom, krunisanim zlatnom krunom. Mali grb se od Velikog razlikuje po tome što na sebi nema plašt i krunu, u upotrebi je svuda, sem na zgradama najviših državnih organa poput Vlade i Narodne skupštine i zgrada ambasada Srbije u inostranstvu, gde se po pravilu postavlja Veliki grb.
Srpska zastava kroz istoriju se takođe menjala i prilagođavala državnom uređenju, a od 2010. zvanično ima ustaljene dve forme, Narodnu i Državnu zastavu, kao i standartu, odnosno državnu zastavu kvadratnog oblika koju koriste predsednici Republike i Narodne skupštine. Narodna je pravougaona horizontalna trobojka, crveno-plavo-bela, dok je Državna zastava ista, ali ukrašena Malim grbom levo od centra zastave. Boje imaju svojevrsnu simboliku: crvena predstavlja krv prolivenu za teritoriju, plava slobodu i slobodarski duh srpstva, dok se bela tumači kao majčino mleko koje hrani srpsku decu. Narodna zastava se vije na zgradama svih organa Republike Srbije, dok se Državna ističe na najvišim organima države za vreme državnog praznika. Na pola koplja se spuštaju na dane žalosti. Prema slovu zakona, na zastavi i grbu, nije dozvoljeno pisanje ili menjanje bilo čega, a srpska trobojka ne sme da bude izložena na tlu ili da se koristi kao zavesa ili podloga.
Himna „Bože pravde“ nastala je u XIX veku najpre kao rodoljubiva pesma, koja je ustanovljena i kao prva nacionalna himna u trenutku proglašenja Srbije za Kraljevinu 1882. Praizvedbu je doživela prilikom proslave punoletstva kneza Milana Obrenovića, 1872. u pozorišnom komadu „Markova sablja“. Tekst je napisao dramaturg Jovan Đorđević, a muziku je komponovao Davorin Jenko, Slovenac koji je živeo i radio u Srbiji. Knez Milan je, po krunisanju, izabrao ovu pesmu za zvaničnu himnu, a ona je, uz manje izmene, nadživela brojne političke i društvene prevrate, smene dinastija i državnih uređenja. Za vreme postojanja SFRJ, važeća himna bila je „Hej Sloveni“, a po izglasavanju aktuelnog Ustava, „Bože pravde“ se ustalila kao himna. Umesto prvobitne verzije, u kojoj se upotrebljavala fraza „srpski kralj“, sada se peva „srpske zemlje“.
