Your API key has been restricted. You may upgrade your key at https://www.weatherbit.io.
Search
Close this search box.

“Ćuti, prestani da plačeš!”: Mnogo nas je uz ovo odrastalo, a neka dece još i danas – stručnjaci upozoravaju na posledice

Dete plače

Psiholog Andre Tanasesku, potpredsednik Instituta za neuro-lingvističko programiranje (INLPSI), smatra da kada nam je zabranjeno da plačemo, praktično nam je uskraćeno iskustvo emocija od tog trenutka. Ako povrh ovog odbijanja i zabrane, na kraju, dođe komentar tipa „sramotiš me“, „svet će ti se smejati“, „ne moraš pokaži da si slab” itd. pokreće se domino efekata koji, u lancu, na kraju uništava naše ličnosti kao odraslih, kako prenosi Clicksanatate.

„Kada nam se kaže da prestanemo da plačemo, od tog trenutka se uskraćuje celokupno naše postojanje. Dolazimo do saznanja da nikada nećemo biti željeni i prihvaćeni ako pokažemo svoju patnju i stoga biramo da ne pokažemo ono što osećamo. U suštini, počinjemo da se odvajamo od naših unutrašnjih iskustava i razmišljamo o svojim emocijama. To vodi ka racionalizaciji, pristupanju i korišćenju resursa koji nam zaista ne mogu pomoći da pronađemo rešenja. Ne dajući sebi dozvolu da osetimo i manifestujemo emocije probuđene različitim događajima, na kraju se osećamo zaglavljeni u svom umu i telu, živimo sa osećajem neadekvatnosti ali i težine, noseći te neprerađene emocionalne težine sa sebom“, objašnjava psiholog Andra Tanasesku.
Naučimo mehanizme suočavanja koji mogu postati problematični Štaviše, specijalista je mišljenja da na kraju formiramo mehanizme kojima više ne reagujemo emocionalno, ako na kraju verujemo da je emocionalno izražavanje pogrešno. Formiramo neku vrstu poluge koja nas direktno prebacuje u racionalno i možemo ići toliko daleko, da kada se dogode novi događaji koji mogu da izazovu emocije, nemamo nikakvu reakciju. „Ovo može biti problematično i u odnosu na druge i prema nama samima. Postoje ljudi koji, na primer, procenjuju sebe da nemaju nikakvog osećaja ili emocionalnog iskustva i grade svoje uverenje da su „razmaženi“ i da ne zaslužuju da uživaju u životu. Emocija je energija. Baš kao i struja koja prolazi kroz kablove i napaja bilo koji uređaj povezan sa njim, emocije funkcionišu na sličan način za naše telo. Ako doživimo emocije, ali ih brzo blokiramo u zamišljenom kontejneru, iz želje da se ne ispolje, praktično blokiramo energiju te žive sile i na kraju budemo opterećeni. Težina te ustajale energije u telu odlazi na organe i tako možemo završiti da se fizički razbolimo, usled potiskivanja emocionalne patnje. Pošto emocionalno izražavanje dolazi, većinu vremena, u interakciji sa drugima, ako ga povežemo sa neželjenim ponašanjem, možemo odlučiti da ograničimo ili čak zaustavimo bilo kakvu interakciju sa onima oko nas. Zašto? Zato što je lakše izbeći doživljavanje novih emocija, biti izazvan, nego morati da se suoči sa mogućim novim, nepredviđenim izazovima.

Tako je plač uvek opravdan i primeren detetu koje plače, jer ono još ne zna na drugi način da izrazi svoje emocije. Isto i za nas, odrasle, kada nemamo pri ruci taj drugi način izražavanja, kada nas život vodi napred pali se ovaj automatski pilot sa kojim smo odrasli“, kaže psiholog Andra Tanasesku, potpredsednik Institut za lingvistiku za neuroprogramiranje (INLPSI).

Savet psihologa: Šta može pomoći u situacijama kada dete plače „džabe“?

bez osuđivanja, jer su mu potrebne emocije da se prepoznaju, nisu mu potrebni saveti (važi mnogo puta i za nas odrasle).
dajmo emociji ime, kako bi je kasnije prepoznali.
izlazimo u susret izraženoj emociji i pokazujemo mu da je poštujemo, da je ona za njega stvarna i ne umanjujemo je.
možemo da ga pozovemo da priča o tome šta se dogodilo i koja potreba u tome nije zadovoljena
Na ovaj način pomažemo im da upravljaju svojim emocijama i otkriju načine da ih regulišu, što rezultira njihovim razvojem kao uravnotežene odrasle osobe, sposobne da upravljaju svojim emocijama čak iu najizazovnijim trenucima svog života.

Tagovi:
Pročitajte još: