Your API key has been restricted. You may upgrade your key at https://www.weatherbit.io.
Search
Close this search box.

Zabluda je da decu treba vaspitavati da trpe bol

Dok je u razvijenom svetu primarni cilj da se maksimalno ublaži ili eliminiše bol, naročito kod najmlađih, mi još robujemo stereotipu da je trpljenje potvrda nečije snage, a takve obrasce ponašanja prenosimo i na potomke, kaže dečji anesteziolog dr Dušica Simić, šef Jedinice za intenzivno lečenje klinike u Tiršovoj.

Već duže od trideset godina se dečji anesteziolog dr Dušica Simić, šef Jedinice za intenzivno lečenje klinike u Tiršovoj, susreće s mališanima teško opečenim vrelom kafom koju su nemarni ukućani ostavili na rubu stola, s decom koja su popila bakine lekove jer su im bili nadohvat ruke, s klincima koji su dograbili flašu s kućnom hemijom i potegli iz nje jer nikog od starijih nije bilo da to vidi i spreči… U tretman ovih i sličnih povreda uvek je uključen anesteziolog, jer je reč o izuzetno bolnim stanjima, često opasnim i po život. Nedavno su se anesteziolozi Univerzitetske dečje klinike suočili s jednim takvim komplikovanim slučajem – kako u operacionoj sali uspavati trogodišnje dete i izvući mu iz grla dinar koji je progutalo, a novčić se poprečio i ugrozio život. Srećom, sve se dobro završilo.

Posebno je teška i neizvesna borba za život dece koja stradaju od udara struje visokog napona, najčešće tako što su se pentrala na krovove vagona.

– Svake godine imamo dva, tri dečaka koje je struja visokog napona bukvalno spržila. Uglavnom je reč o tinejdžerima. Onima koji prežive obično moramo da amputiramo ruku ili nogu do kuka. Mislim da mesta s visokim naponom nisu dovoljno obezbeđena, a u medijima se o ovim nesrećama ne priča dovoljno. To mora da se promeni – apeluje dr Simić.

Naša sagovornica aktuelna je predsednica Pedijatrijskog komiteta u Svetskoj federaciji anestezioloških udruženja i predstavnik Srbije u Evropskom udruženju dečjih anesteziologa. Zalaže se da mnoge novine u oblasti anesteziologije, pogotovu dečje, što pre stignu do Srbije. Veliki je zagovornik da se u naše škole uvede obuka o postupcima za oživljavanje, koju bi pohađali đaci stariji od 12 godina.

– Nemački anesteziolozi napravili su fantastičan program za decu stariju od 12 godina. U svim školama u Nemačkoj tokom dva školska časa uče postupke oživljavanja. Program se tu ne završava: svako dete dobija zadatak da obuči 10 svojih ukućana ili drugara. Pogrešno se misli da je to komplikovana procedura, važno je da se osnovni postupci reanimacije pravilno izvedu – priča naša sagovornica, dodajući da je ovaj program, nazvan „Deca spasavaju živote”, ove godine prihvaćen i u Rumuniji.

Seksualno zlostavljana i pretučena deca

Kao naročito potresne, doktorka Simić navodi slučajeve seksualno zlostavljane dece i mališana koje su teško prebili vlastiti roditelji.– Nedavno smo primili trogodišnje dete koje je majka tako teško pretukla da je danima ležalo na intenzivnoj nezi. Na to odeljenje najmanje jednom mesečno primamo decu koja su pretrpela seksualno zlostavljanje, i to po pravilu od osoba koje su im bliske. Svaki takav slučaj prijavljujemo nadležnima, a na klinici imamo grupu lekara koja se njima bavi, ali i psihologa koji pomaže ovoj traumatizovanoj deci – navodi dr Simić.Kako ističe, za nju i kolege sa klinike pravi košmar su i posledice proslave punoletstva.– Sa tri različite proslave 18. rođendana, u kratkom vremenskom periodu, stiglo nam je troje oštrim predmetima izbodenih tinejdžera. Morali su da budu operisani i zbrinuti u intenzivnim jedinicama – kaže dr Dušica Simić.

Zahvaljujući angažovanju doktorke Simić, Beograd će naredne godine biti domaćin Evropskog kongresa dečje anestezije.

Naša sagovornica kaže da u svetu dečja anestezija napreduje krupnim koracima, a mi u mnogim oblastima zaostajemo. Na primer, u tretiranju hroničnog bola kod dece. Reč je o bolu koji nije uzrokovan nečim vidljivim ili povredom, ali se dete žali na bol.

– Često se takvom detetu kaže da je razmaženo ili da umišlja, a moguće je da ga nešto zaista boli. To može da se desi i kod sasvim malog deteta i kod tinejdžera. Kod nas se ovom problemu ne poklanja dovoljna pažnja – primećuje dr Simić, koja objašnjava da za ovakva stanja postoje rešenja: lekovi za ublažavanje bola, neki drugi medikamenti, a u lečenje se obavezno uključuje i dečji psiholog. Ona dodaje da je neopravdan strah da će se deca koja pate od hroničnog bola navići na lekove protiv bolova.

– Čak i morfin koji dajemo detetu posle operacije, kada se daje na medicinski propisan način i postepeno isključuje iz terapije, neće izazvati navikavanje – kaže dr Simić.

Osim ove zablude, u Srbiji, koja, kako kaže ova lekarka, neguje mentalitet da smo jak i trpeljiv narod, vlada uverenje da bolesno dete treba da stegne zube. A pravilo je da se sprečava svaka vrsta bola. Jer, to može da ostavi različite posledice: strah od lekara, zbog kojeg će neko izbegavati odlazak kod lekara ili prećutati bol, zbog kojeg će mu možda pući slepo crevo. U razvijenim zemljama takav pristup vaspitanju i lečenju davna je prošlost.

– Čak i pri davanju injekcije ili vađenju krvi, pre uboda igle, anesteziolozi na Zapadu prvo na kožu nanesu lokalni anestetik i sačekaju da počne da deluje. U Americi je pravo da se ublaži bol jedno od osnovnih ljudskih prava, pa pacijent može zbog pretrpljenog bola tužiti lekara. Kod nas pomenuta krema, koja bi ublažila bol malom detetu kada prima injekciju ili dobija lek preko igle, još nije registrovana – kaže dr Simić.

Izvor: Detinjarije

Tagovi:
Pročitajte još: