Da li je opasno prerano navikavati dete na nošu?

Najviše problema imaju upravo deca koja su najranije naučena da kontrolišu svoje fiziološke potrebe, kaže pedijatrijski urolog dr Stiv Hodžiz.

Verovatno ste čuli za roditelje čija deca maltene iz porodilišta izlaze odviknuta od pelena. Bespelenaštvo je u trendu a primeri ranog navikavanja na nošu iz raznih tradicionalnih kultura uzor su i nadahnuće za mnoge moderne roditelje.

Međutim, pedijatrijski urolog Stiv Hodžiz smatra da je to vreoma pogrešno.

“Premotajmo film na period od pre dve do tri godine. Tada su se u mojoj klinici pojavili prvi mali “genijalci” rano naučeni na nošu, sa problemima nekontrolisanog pražnjenja i infekcijama urinarnog trakta.”

Kako Hodžiz na osnovu svog lekarskog iskustva primećuje, najviše problema imaju upravo deca koja su najranije naučena da kontrolišu svoje fiziološke potrebe.

“Da bi se shvatile opasnosti od ranog navikavanja, važno je znati da su skoro svi problemi sa pražnjenjem posledica hroničnog zadržavanja mokraće ili stolice ili oba,” kaže Hodžiz. “Deca ne vole da prekidaju svoje živote da bi otišla do toaleta. Jednom kad nauče da zadržavaju urin ili stolicu, što je cilj svakog navikavanja na nošu, ona počinju da zloupotrebljavaju ovu sposobnost i trpe koliko god mogu da izdrže. Svaki put kada stisnete sfinkter da bi sprečili mokraću da “pobegne”, stvarate otpor u bešici. Za mišiće, to je poput teretane – postaju deblji i jači. Ali mišićava bešika nije dobra stvar. Time joj se smanjuje kapacitet i osetljivost. Dete koje mesecima i godinama redovno odlaže pražnjenje bešike može završiti sa bešikom koja je toliko jaka da počinje da se prazni bez kontrole,” objašnjava on.

Slično je i sa hroničnim zadržavanjem stolice, olakšanim savremenom dečjom ishranom sa nedovoljno vlakana. Masa stolice formira se u rektumu, odmah iza bešike, i može razvući rektum sa 2 cm na čak 10 cm ili više. Bešika je zato stisnuta i zadržava više tečnosti, a nervi koji je kontorlišu postaju prenadraženi, pa dete na kraju nekontrolisano piški.

Sve to izaziva infekcije urinarnog trakta. Što ređe dete piški to se više bakterija nakuplja u bešici, a zadržavanje stolice dovodi i do nagomilavanja bakterija u rektumu. Budući da su analni otvor i mokraćni kanal toliko blizu, patogene fekalne bakterije imaju kratak put da pređu da bi dospele u urinarni trakt.

Mada roditelji nerado pričaju o ovoj temi, problemi sa obavljanjem fizioloških potreba su jako česti, kaže Hodžiz. Posete lekaru zbog zatvora su se udvostručile u poslednjoj deceniji, urinarne infekcije u stalnom su porastu, a mnogi roditelji zbog ovakvih problema decu uopšte ni ne vode lekaru jer smatraju da je to normalno.

Brojne studije su pokazale da deca koja imaju problema sa nekotrolisanim mokrenjem u velikom broju slučajeva zadržavaju stolicu a da ni roditelji ni lekari nisu svesni uzroka njihovog problema, zato što deca mogu redovno kakiti a ipak imati nagomilanu stolicu u rektumu. U najvećem broju slučajeva lečenje zatvora drastično je popravilo kontrolu mokrenja.

“Razlog zbog kog deca koja su naviknuta na nošu sa dve godine imaju više ovakvih problema nego ona koja su naučena kasnije, po mom mišljenju, jeste taj što su ona mnogo duže imala mogućnost da odlučuju hoće li piškiti i kakiti, i to pre nego što su posedovala zrelost da shvate važnost blagovremenog pražnjenja. Štaviše, budući da je bešici potrebno tri ili četiri godine da poraste i razvije se, njeno redovno nekontrolisano pražnjenje (čitaj: pelene), omogućava njen maksimalan rast,” objašnjava Hodžiz.

“Roditelji često kažu da njihovo dete ima “malu bešiku” i da se zato upiški, ali mala bešika je zapravo posledica sputanog rasta,” upozorava on.

Terapija za ove probleme uglavnom se sastoji iz oduzimanja deci kontrole nad praženjenjem – davanja laksativa i piškenja u redovnim zakazanim intervalima.

Dr Hodžiz upozorava i na probleme koji mogu nastati kada deca krenu u školu, ukoliko se od njih stalno zahteva da odlažu pražnjenje. “Imam bezbroj pacijenata koji su naučili da zadržavaju urin u stolicu od 7.30 do 16.30 i sada pate od ozbiljnih problema sa bešikom i infekcija.”

Deca koja su tek naučena na nošu moraju biti pod stalnim nadzorom, i što ste ih ranije naučili da kontrolišu pražnjenje to duže morate da pazite na njihove navike i redovno ih podsećate da odlaze u toalet, na svaka dva sata. Nikada ih ne pitajte da li im se piški ili kaki, već ih jednostavno pošaljite kad je vreme, savetuje Hodžiz.

Važno je i da s vremena na vreme bacite pogled na detetovu stolicu. Trebalo bi da bude tanka i mekše konzistencije. Problem je ukoliko je vodenasta (dijareja) ili ako su komadi veliki, što je znak da dete pati od zatvora. Dete možete naučiti i da samo obraća pažnju na izgled stolice i javi vam ako nešto nije kako treba.

“Znam da većina roditelja sanja o danu kada više neće morati da brinu o detetovim fiziološkim potrebama. Ali nemojte biti opsednuti oslobađanjem od ove brige. Morate obraćati pažnju na navike pražnjenja svoje dece sve dok ne bude sasvim sigurni da je misija uspešno završena.”

Izvor: Detinjarije.com